Цар Диоклецијан посети једном град Никомидију са злим умишљајем, да ту потпуно истреби хришћане. Па када поче бездушно истјазавати и мучити хришћане, појави се пред њим свети Аникита, један од градоначалника, и дерзновено исповеди пред царем своју веру у Христа Господа, Бога ваплоћеног у телу ради нашег спасења. Уз то још Аникита изобличи идоле као глуво и немо камење, којима клањати се недостојно је разумна човека. Разјарен цар нареди, те му језик одсекоше. Но Аникита силом Божјом и даље говораше. Тад пустише лава на њега, но лав се умиљаваше око њега. У том часу Херкулов храм паде. Фотије, сродник Аникитин, видећи удеса и трпљења Никитина, пољуби Никиту, објави себе за хришћанина и довикну цару: „О идолопоклониче, постиди се, богови су твоји ништавила!” Цар нареди, да га одмах мачем посеку. Но џелат, дигнувши руку на Фотија светог, сам себе удари мачем и умре. После дугих мука бацише их обојицу у тамницу, где тамноваху три године. Тада их изведоше, зажарише огромну пећ и бацише у огањ. Многи други хришћани, људи, жене и деца својевољно уђоше с њима у огањ. И из огња чу се молитва хришћана, којом благодараху Богу за смрт мученичку. Пострадаше сви око 305. године. Свети Никита и Фотије призивају се у молитвама при јелеосвећењу и водоосвећењу.
Као прост угљар живљаше у граду Коману близу Неокесарије. Када умре епископ комански, тада би позват свети Григорије Неокесаријски Чудотворац (в. 17. новембар), да председава сабору за избор новог епископа. У сабору беху и клирици и мирјани. И никако се не могаху бирачи сагласити на једну личност. При оцени кандидата сви се махом задржаваху на оцени њихове спољашњости, спољашњег достојанства и понашања. Свети Григорије тада рече, да не би требало толико гледати на спољашње одлике колико на дух и духовне способности. Тада неки насмешљивци подругљиво узвикнуше: „Онда да изберемо за епископа Александра ћумурџију!” И наста општи смех. Свети Григорије упита, ко је тај Александар? Па мислећи, да његово име није у сабору поменуто без Божјег Промисла, нареди те га доведоше у сабор. Угљар као угљар, беше сав гарав и исцепан. Његова појава опет изазва смех у сабору. Тада га Григорије изазва на страну и закле га, да му рече истину о себи. И Александар му рече, да је он био грчки филозоф, да је уживао високу част и положај, но да је све одбацио, понизио се, направио се јурод Христа ради од онда откад је прочитао и разумео Свето Писмо. Григорије нареди те га опраше и обукоше у ново одело, па са њим уђе у сабор, и пред свима поче га испитивати из Светог Писма. Сви се удивише мудрости и речима благодати Александровим, и једва могаху познати у том мудрацу бившег ћутљивог угљара. Једногласно би изабран за епископа. Својом светошћу, мудрошћу и добротом задоби љубав пастве своје. Сконча мученички за Христа у време Диоклецијана.
Духовник и учитељ светог Пахомија Великог (који се слави 15 маја). Подвизавао се у почетку четвртога века у Египту; преставио се у миру.
У миру се упокојили и од Господа венце добили.
Обновљење Храма Пресвете Богородице 'Елеусе' то јест Милостиве.
Ђакон у Катани Сицилијској. Цар Диоклецијан посла у Сицилију некога војводу Пентагура, да уништи хришћане, ако их тамо нађе. Пентагур не нађе ниједног хришћанина, јер оно мало што их беше, кријаху се од гонитеља и не објављиваху себе. Тада неко оптужи Евпла светога, како иде с неком књигом код тајних хришћана, и чита им ту књигу. Та књига беше свето Јеванђеље. Пошто га изведоше на суд за мало време, обесише му ону књигу о врат и одведоше у тамницу. После седам дана тамновања и гладовања би предат на мучење. Када га бијаху гвозденим моткама, Евпл ругајући се рече судији мучитељу: „Безумниче, зар не видиш да су ове муке за мене као паучина због Божје помоћи? Ако можеш пронађи друге, љуће, јер су ове као играчка”. Најзад изведоше мученика Христова на губилиште. Тада свети Евпл отвори свето Јеванђеље и читаше из њега народу дуго. Многи се обратише у веру Христову, а свети Евпл би посечен 304. године и пресели се у Царство небеско. Чудотворне му мошти леже у једном селу близу Неапоља званом Вицо делла Батониа.