Свети великомученик Евстатије Плакида
Велики војсковођ римски у време цара Тита и Трајана. Иако незнабожац, Плакида (тако му беше име незнабожачко) беше човек праведан и милостив, сличан капетану Корнилију, кога крсти апостол Петар (Дап 10). Ходећи једном у лов, он погна једног јелена. Божјим Промислом јави се крст светао међу роговима јелена, и дође глас Господњи Плакиди, који овога упућиваше, да иде свештенику хришћанском и крсти се. На крштењу он доби име Евстатије, његова жена - Теопистија (Боговерна), а њихови синови - Агапије и Теопист. По крштењу Евстатије оде на оно исто место, где се преко јелена јавило откровење, и клекнувши заблагодари Богу што га је привео истини. У том му се опет јави глас Господњи и предрече му страдање за име Његово, и укрепи га. Тада Евстатије тајно напусти Рим са својом породицом с намером, да се повуче међу прост народ, и да у непознатој и скромној средини послужи Богу. Чим приспе у Египат, одмах навалише на њега искушења. Неки зли варварин оте му жену, а оба сина ухватише му зверови и однеше. Но убрзо тај варварин погибе, а децу му од зверова спасоше чобани. Евстатије се настани у неком селу египатском, Вадисис, и ту као најамник сеоски проживи петнаест година. После тога нападоше варвари на Римско царство, и цар Трајан жаљаше, што му нема храброг војводе Плакиде, који је, где год је ратовао, победу односио. И посла цар два своја официра да по целом царству траже великог војводу. По Божјем Промислу ти официри, негдашњи другови Евстатијеви, дођу у оно село Вадисис, нађу Евстатија и доведу га цару. Евстатије скупи војску и победи варваре. На путу натраг за Рим Евстатије пронађе и своју жену и оба сина. Када стиже у Рим, цар Трајан беше умро, и цар Адријан беше на престолу. Кад Адријан позва војводу Евстатија да принесу жртве боговима, Евстатије му рече, да је он хришћанин. Цар га баци на муке заједно са женом и синовима. Но како им зверови не нашкодише ништа, бацише их у усијаног металног вола. Трећег дана извадише њихова тела мртва, али од огња неповређена. Тако овај славни војвода даде и „Ћесару ћесарево и Богу Божје”, и пресели се у вечно Царство Христа Бога нашега.
Свети Михаил, кнез, и Теодор, бољарин
Кнез черниговски Михаил оде у хорду татарску са својим бољарином Теодором по позиву Батиа цара. Па како не хтеше, по обичају татарском, проћи кроз огањ и поклонити се идолима при уласку к цару, беху посечени 1244. године. Мошти њихове, сведоци њихове мученичке смрти за Христа Господа, почивају у Архангелском храму у Москви.
Свети преподобни мученик Иларион
Монах светогорски, драговољно пострадао за веру Христову од Турака у Цариграду 20. септембра 1804. године. Мошти његове чудотворне почивају у цркви Светог Преображења на острву Проту.
Свети Мартин, папа римски
После смрти папе римског Теодора (642-649 г) једногласно би изабран за папу блажени Мартин, 5. јула 649. године. У то време на Истоку цароваше Констанс II, унук цара Ираклија. Тада су грчки цареви владали и Римом, и држали своје намеснике у западним крајевима. У то доба на Истоку јачаше јерес монотелита, тојест једновољника, који уче да у Христу Господу нашем постоји само једна воља, једно хтење...
Свети преподобни Јован
Пореклом из села Сива на Криту; живео и подвизавао се на Криту у 10. веку; многе цркве и манастире подигао; у миру се преставио у селу Акти у области Кисамокој на Криту где се и до данас очувао храм њему посвећен.
Свети мученици Трофим, Саватије и Доримедонт
У време цара Прова, у III веку, када над Антиохијом начелствоваше неки Атик, дођоше у Антиохију два хришћанина, Трофим и Саватије, обојица угледни и чесни грађани. Но догоди се баш у то време нечисто празновање и жртвоприношење Аполону у Дафни код Антиохије. Атик се нарочито стараше, да сви грађани узму учешћа у том празновању. Па како неки видеше Трофима и Саватија и јавише Атику, да ови странци не узимају учешћа у њиховом празновању, узе их Атик на суд, па кад се не одрекоше Христа, врже их на муке једног по једног. Пошто изби и намучи Трофима, посла га у Фригију, неком Дионисију, још љућем мучитељу хришћана, а он изведе из тамнице Саватија и поче му судити. Када мучитељ упита Саватија ко је и каквога је чина, он одговори: „Чин и достојанство моје, и домовина, и слава, и богатство јесте Христос Син Божји, вазда живи, чијим промислом васиона стоји и управља се”. Зато га бише и трзаше и стругаше гвожђем, док му се кости под месом не указаше. У тим мукама и сконча. А Трофима мучитељ Дионисије удари на велике муке, и држаше га у тамници још за веће. Тада дође Трофиму у тамницу и служаше му сенатор неки Доримедонт, потајни хришћанин. Када ово дознаде мучитељ, стаде мучити обојицу подједнако, па их најзад баци пред зверове. Но зверови их не дирнуше. Доримедонт свети нарочито држаше медведицу вукући је за уши, да би га растргла, али се медведица при свем том умиљаваше. Мучитељ нареди, напослетку, те посекоше мачем светог Трофима и Доримедонта. Душе ових светих мученика сад царују на небесима.
Свети мученик Зосим пустињак
Неки кнез киликијски Дометијан иђаше у лов у планину са слугама својим. У планини виде стара човека, окружена зверовима, кротким као јагањцима. Упитан ко је и шта је, старац одговори, да му је име Зосим, да је хришћанин, и да одавно живи са зверовима, који су бољи од мучитеља хришћана у граду. То увреди Дометијана, који и сам беше љути мучитељ хришћана, па окова Зосима и посла га пред собом у Назарет, где га нарочито хтеде мучити, да би тамо заплашио оне који верују у Христа. И када га свега израњави и искрвави ударцима, веза му камен о врат, па га уздиже на једно дрво. Па му се ругаше кнез: „Заповеди, да дође једна звер, па да и ми сви верујемо!” Свети мученик се помоли Богу, и, заиста, појави се огроман лав, који приђе Зосиму и потури главу своју под камен, да олакша мученику. У великом страху одреши кнез Зосима, но овај убрзо затим предаде дух свој у руке Господа свога.
Свети Теодор, кнез јарославски
Праведан и милостив, пред смрт примио схиму и упокојио се 1298. године.
Свети Евменије, епископ гортински, на Криту
Од младости сведушно пошао за Христом, ослободивши се од два тешка бремена: од бремена богатства и од бремена тела. Првог бремена ослободио се раздавши све своје имање ништим и убогим, а другога великим постом. И тако прво себе исцели, па онда поче другима давати исцељење. Бестрастан и испуњен благодаћу Духа Светога Евменије засија светлошћу, која се не могаше сакрити. Па као што је писано „Не може се град сакрити кад на врху горе стоји” (Мт 5, 14), не може се ни Евменије свети сакрити од света. Видеше га људи и изабраше за епископа у Гортину. Као епископ он управљаше стадом Христовим као пастир добри. Беше отац сиротим, богатство ништим, утеха жалосним, исцелитељ болним, и предиван чудотворац. Молитвом је чинио чудеса многа: опаку змију умртвио, демоне изгонио, болеснике многе исцелио; и то не само у своме месту него и у Риму и у Тиваиди. У Тиваиди молитвом кишу испроси у Бога у време суше; и тамо најзад и сконча земни живот свој и пресели се у вечне обитељи Господа својега. Живео и деловао у VII веку.
Света мученица Ариадна
У граду Промиси у Фригији за време цара Адријана беше неки властелин Тертил, незнабожац. Ариадна, девица, беше му робиња, и хришћанка. На дан рођења свога сина Тертил уреди велико жртвоприношење идолима, на које благочестива Ариадна не пође него оста дома молећи се Богу истиноме. Господар њен разгневи се на њу због тога и поче је присиљивати да се одрекне Христа и поклони идолима. Но како се Ариадна отказа то учинити, он је намучи бијењем и другим љутим мукама, па је баци у тамницу. Онда је пусти из тамнице и најури од куће; но убрзо се раскаја, што је пусти, те посла слуге да је ухвате и врате. Ариадна се беше већ удаљила из града. Када виде гонитеље, она се помоли Богу при једној великој стени, и стена се раствори и сакри Ариадну. Слуге се од тога збунише, међу собом завадише и побише, те изгибоше један од другог.