Један од великих Мисирских монаха. Много пострадао за веру праву. Када су га пред смрт посетила три старца пустињака, он, прозорљивац, открије им све тајне срца њихова. Мирно сконча у другој половини V века.
Гоњен од својих сродника, он напусти свет и замонаши се. Кијевљани, незадовољни династијом Олговића, хтедну да је истребе. Јурну на манастир, ухвате невинога и младога схимника Игора и убију га. Због тога злочина многе су беде постигле Кијевљане. А на гробу овога блаженога виђене су свеће, саме од себе запаљене, и то у неколико махова, а над црквом, где је сахрањен био, видео се стуб огњени. То је било 1147. године.
Родом из села Корише, више манастира Светог Марка код Призрена (по другом пак предању из једног села код Пећи). Као младић орао на једном ћоравом волу. Био је необично кротак и безгневан. Са својом сестром Јеленом удаљио се рано на подвиг. Подвизавао се врло тврдо и истрајно. У тешкој борби с демонским искушењима показао се победоносан. Око њега сабрало се мноштво монаха, и он им је био наставник. Бежећи од славе људске, он се неко време склонио у Црну Ријеку, где се доцније подвизавао свети Јанићије Девички. У старости упокојио се у својој пештери у Кориши. Оне ноћи када се он упокојио, видела се светлост од много свећа у његовој пећини и чуло се ангелско појање. Овај дивни светитељ живео је вероватно у XIII веку. Над његовим чудотворним моштима цар Душан подигао цркву, која је била метохом хиландарским. У новије време остатак моштију светог Петра пренет је тајно у Црну Ријеку, где и данас почива.
Би испосник велики, и чудотворац за живота на земљи. У време цара Антонина ухапшен због вере у Христа. После мука и тамновања би изведен пред каменог идола Диа, да му се поклони. Он пљуну на идола, и због тога би одмах посечен.
Мучени у време цара Клавдија, у Француској. Када им главе беху одсечене, они се дигоше, узеше своје главе у руке, пређоше преко реке Ил, и дођоше до цркве свете Богородице, у којој се Богу мољаше епископ Фронтон. Ушав у цркву, положише своје главе пред ноге епископове, а они легоше и прекрстише руке на прси. Ту бише чесно сахрањени. При њиховој сахрани чуло се појање невидљивих војски ангелских.
Преподобни Зосим, епископ Вавилона Новог, града у Мисиру. Подвизавао се на Гори Синајској. Дошао послом у Александрију, би посвећен од блаженог патријарха Аполинарија за епископа вавилонског. Беше изрјаден пастир стаду Христовом. Но када га савлада старост и замореност, повуче се опет на Синај, где предаде душу своју Богу и прими венац славе међу великим јерарсима. Живео и скончао у VI веку.
Пострадао у време Трајаново. Најпре бијен оловним прутовима, а потом обнажен, и наг распет на дрво. Наго тело његово би намазано медом, да би га осе и стршљенови уједали. У највећим мукама свети Астије славећи Бога издахну, и прими два венца, и као мученик и као јерарх.
Сестре Лазареве. По вазнесењу Господа Лазар је отишао да проповеда Јеванђеље. У овоме су му помагале сестре његове. Не зна се где су скончале.
Ова светитељка беше из Енона; кћи побожних и знаменитих родитеља у том крају. Када Софија одрасте, родитељи је удадоше, и она роди у браку шесторо деце. Иако се налажаше усред брига и трзавица овога света, ипак она делима својим показа да бриге и трзавице овога света нису уопште сметња да угоди Богу онај који хоће, ако само извршује заповести Господње и негује богољубиве врлине и дела. Стога ова блажена Софија не изостајаше од цркве Божје; а код своје куће она сву ноћ провођаше у бдењу и молитвама...
Египћанин; савременик преподобног Агатона и Пимена Великог. Он се у миру преставио у петом веку. Неке његове духовне поуке сачуване су у "Евергетиносу".