Свети мученик Евиот бејаше у време цара Максимијана; родом из села Птокета, у епархији Опсикијској. Он провођаше богоугодан живот, и упражњаваше сваку врсту врлине. Због тога он доживе многе муке од незнабожаца, вођен из места у место, ружен и бијен. Све то он великим трпљењем подношаше. Притом он чињаше многа чудеса, и тиме обраћаше незнабошце у Христову веру. Једанпут га незнабошци испребијаше моткама и каменицама. Затим га баци ше у огањ, и пошто благодаћу Христовом он остаде неповређен, многи присутни видећи ово необично чудо, повероваше у Христа и крстише се. Чувши за то, игемон Кизички Леонтије посла те светог Евиота ухватише и везана доведоше пред њега. Игемон одмах нареди н мученика камењем бише по устима, вилицама и образима; онда га обесише о мучилишно дрво и тукоше камџијама, па га затим бацише зверовима да га поједу. Но пошто га зверови не такнуше, он би бачен у тамницу. Али многи незнабошци, видевши овакво чудо, приступише вери Христовој и крстише се. Игемон онда нареди гладијаторима да мученика Евиота убију. Али на гладијаторе паде неки мрак, те они израњавише и поубијаше један другога, а свети мученик остаде неповређен. И мученик поново би бачен у тамницу. Након двадесет два дана стиже вест да је Константин Велики кренуо из западних крајева Европе на Исток против тиранина Максимијана. Уплашен тиме, Максимијан нареди да се пусте из тамница и окова хришћани. Тада и многопобедни војник Христов Евиот би пуштен из тамнице. И поживевши још пет година он чињаше чудеса, па у миру предаде душу своју Господу 318. године.
О овим светим мученицима и начину њиховог страдања за Господа Христа видети под данашњим датумом: Страдање светог мученика Севастијана.
Преподобни Михаил бејаше родом из Јерусалима, син побожних родитеља. Пошто доби веома високо образовање: до савршенства изучи и сву мудрост јелинску, незнабожачку, и сву мудрост хришћанску, он постаде монах. А кад му умре отац, његова мајка са кћерима замонаши се такође у једном женском манастиру. Монах Михаил вођаше подвижнички и богоугодан живот, морећи себе сваком муком, и би удостојен презвитерског чина. Затим се повуче у једну усамљену тиху пећину...
ОСНИВАЧ и настојатељ Преображенског манастира на реци Сохоти, близу града Пешехона, у Јароелавској губернији. Живео у петнаестом веку; одликовао се високо добродетељним животом и трудољубљем. Волео је често да понавља својим ученицима: "Братије, трпите невоље и беде, да избегнете вечне муке". Упокојио се 1542. године. Свете мошти његове почивају у његовој обитељи.
Пајсије беше игуман манастира Трнаве код Чачка, а Авакум његов сабрат и ђакон. Обојица као хришћани набијени од Турака на колац, у Београду на Калемегдану 17. децембра 1814. године. Носећи свој колац кроз улице београдске храбри Авакум је певао. Кад га је мајка с плачем молила, да се потурчи, да би сачувао свој живот, одговори јој овај дивни Христов војник: „Мајко моја на млјеку ти хвала Ал не хвала на твоме савјету: Срб је Христов, радује се смрти...”
Родио се на острву Закинту; син знаменитих, богатих и Т племенитих родитеља, Мокија и Павлине. Школован, изучио добро свете књиге, презрео сујету овог пролазног света, замонашио се. Као монах, сав се предао духовним борбама монашког живљења, постећи се, молећи се, стражећи, и све уопште врлине упражњавајући. Тако се подвизавајући, он превазиђе све оце своје обитељи, чак и најврлије старце. Због својих врлина он би удостојен презвитерског чина.