За царовања римских царева Диоклецијана и Максимијана (282-305 г.) пострадаше за Христа у Никомидији 3618 мученика, који добровољно дођоше из Александрије. По убиству светог Петра, архиепископа Александријског, његове убице повероваше у Господа са свима домашњима својим и са многим другима који жуђаху да умру за Христа. Узевши дакле са собом своје жене и децу и све ближње, они драговољно пођоше у Никомидију на мучење за Господа Христа, и изађоше пред цара вичући: "Ми смо хришћани!" Чувши то Диоклецијан се смути, и најпре их ласкама наговараше да се одрекну Распетога. А када они то не хтеше учинити, он нареди војницима да их пред њим исеку мачевима и тела њихова баце у горске провалије. После много година чесне мошти њихове бише пронађене, по чудесима која биваху од светих мученика.
Блажена мајка светог Симеона Столпника. О њој се говори у Житију светог сина њеног Симеона Столпника, под данашњим даном
Спомиње се у неким Синаксарима заједно са данашњом св. мученицом Калистом и њеном браћом Еводом и Ермогеном. ( Друга св. мученица истог имена спомиње се 17. септембра).
Ови свети мученици најпре беху иезнабошци, али повероваше у Христа и духовно се препородише. Када их оптужише као хришћане и изведоше пред незнабожачког кнеза, они показаше благородство и непоколебљиво јунаштво душа својих, исповедајући Христа. Зато их кнез осуди на посечење мачем. И они, завршивши свој мученички подвиг, отидоше овенчани ка Господу.