У години 1314, у време светог Петра, митрополита Кијевског и целе Русије, при благоверном кнезу јарославском Давиду Теодоровичу, епископ ростовски и јарославски Прохор, - по другима Трифун, - обилазећи своју епархију, допутова у КирилоБјелозерски манастир; одатле он продужи пут водом на чамцима, најпре по Волгиној притоци Шексин, а затим по самој Волги до града Јарослава...
Ови свети мученици бише бачени у огањ за исповедање Христа, и тако скончаше. Спомен им се врши у храму Свете Ирине (у Цариграду).
Од ране младости узео на раме крст Господњи, и обитавао по горама и пећинама и рупама, проводећи живот у молитвама и строгим подвизима. Затим је постао игуман манастира Оровског (у Чесној гори). Принео себе Богу као скупоцено миро и најпријатнији тамјан. (У неким Синаксарима назива се Теодор).
Подвизавао се у Кијево-Печерској обитељи заједно са преподобним Алипијем[13]. Свете мошти његове почивају у Антонијевој пештери.
Овај спомен забележен је у рукопису Г 74 Велике Лавре на Светој Гори, где се на листу 100 налазе и 5 стихира Св. Јована Дамаскина посвећених овом празнику.
Епископствоваше у Кизику за време опаког цара Лава Јерменина, иконоборца. Како се не хте покорити декретима царским о избацивању икона из цркве, то и он би, с другим православним епископима, послат у изгнанство. У изгнанству проживе пет година трпећи многе муке и многа понижења Христа ради. Сконча 820. године и пресели се међу грађане небеске.
Беше најпре жењен и бављаше се земљорадњом. Од плодова земаљских са свога имања раздаваше Мирон радо и обилно бедним људима. Једном затече непознате лопове на свом гумну где краду жито. Не казујући се ко је, свети Мирон поможе лоповима, да напуне вреће, поможе им и да дигну на леђа и да умакну. Због превеликих добродетељи би рукоположен за презвитера, а потом и за епископа. Беше чудотворац велики, и чињаше многа добра дела именом Господа Исуса. Упокоји се око 350. године у старости својој у стотој години.