СBETИ оснивачи Борисогљебског манастира на реци Усћи, на двадесетак километара од Ростова, у Јарославској губернији. Преподобни Теодор, први настојатељ овог манастира, пред крај свога живота предао игуманство преподобном Павлу, a сам се повукао на обале реке Ковже, где је и основао манастир светог Николаја. Упокојио се он у првој обитељи 1409. године. Ускоро после њега престави се и преподобни Павле.
У време цара Антонина беше свети Аверкије епископ у граду Јерапољу Фригијском. У томе граду беше огромна већина незнабожаца, а свети Аверкије управљаше својим малобројним стадом тугујући у срцу због толиког мноштва незнабожаца, идолопоклоника, и молећи се приљежно Богу, да их Бог обрати светлости истине. У време једног шумног празновања идолског, распали се Аверкије ревношћу Божјом, па уђе у храм идолски, и полупа све идоле. Када га разјарени незнабошци хтедоше убити, у том тренутку припадоше Божјем човеку три бесна младића бацајући пену и урлајући, и Божји човек изгна из њих демоне, и младићи посташе здрави и мирни. Видевши то, незнабошци обратише свој гнев у дивљење Христовоме чудотворцу, и одмах пет стотина њих примише крштење. Мало помало и цео град Јерапољ поверова у Христа и крсти се. Антипат области те Публије имаше мајку слепу. Аверкије јој молитвом поврати вид, те повероваше у Христа Публије и мајка његова и множина других људи. Под старост би свети Аверкије позват у Рим, где исцели полуделу цареву кћер. Неколико пута јављаше се Господ Христос Своме верном следбенику. Људи изблиза и издалека ходише к њему за чудотворну помоћ при неизлечивим мукама. Демони га се не само бојаху, него му и служаху по заповести његовој. По упутству самог Господа проповедао Јеванђеље и по Сирији и Месопотамији. У дубокој старости представио се Господу своме љубљеноме, у граду Јерапољу, крајем II века.
Велики подвижник мисирски. Савременик Арсенија Великог и Агатона. Подвизавао се у свом манастиру близу једног језера код града Арсиноја, и настављавао многу братију на пут спасења. Његов блиски друг и саветник био је авва Јосиф. Једном Лот рече Јосифу: „Авво, ја постим колико могу, држим молитву и безмолвије и размишљам, и још по сили чувам се од скверних помисли. Шта, дакле, још да чиним?” Тада старац устаде, диже руке к небу, и десет његових прстију засијаше као десет пламених свећа. Па одговори Лоту: „Ако желиш, то буди сав огњем!” Угодивши Богу и наставивши многе на пут спасења, упокоји се свети Лот мирно у V веку.
У време кнеза Василија Јовановића Литванци беху заузели Москву, и Руси стајаху у великом очајању. Тада се свети Сергије Радоњешки јави неком заробљеном епископу Арсенију и обећа му, да ће сутрашњег дана Москва бити очишћена од Литванаца силом и молитвом Свете Пречисте. И заиста, сутрадан Литванци побегну из града, а руска војска уђе у Москву. И сав народ са сузама радости прослави Бога и Пресвету Богородицу.
Као што ружа израсте на трњу, тако се овај велики светитељ роди од родитеља незнабожачких, у селу Тавати близу Газе Палестинске. Дадоше га родитељи на науке у Александрију, где даровити младић брзо прими и светску ученост и духовну мудрост. Познавши Христа Господа и крстивши се, пожели свецело предати се Господу на службу. С том жељом у срцу посети Иларион светог Антонија у пустињи, и поста његов ученик. Потом се врати у своју постојбину и подвизаваше се близу Мајума, код Газе. Демони су га плашили разним страшилиштима, но он их је молитвом Богу и крсним знамењем вазда побеђивао и одгонио. Око њега се сабра мноштво љубитеља духовног живота, и свети Иларион поста за Палестину оно што је за Египат био свети Антоније. Божанствен учитељ, неослабни подвижник, диван чудотворац, Иларион је био уважаван не само од хришћана него и од незнабожаца. Но бојећи се похвале људске - и говорећи кроз плач: „Тешко мени, примих на земљи плату своју!” - он је бежао из места у место, само да би се укрио од људи и остао сам са својом душом и Богом. Тако се настањивао и извесно време живео у Мисиру, у Сицилији, у Далмацији и најзад на Кипру, где је и скончао свој многотрудни живот около 372. године у осамдесетој години свога живота. Чудотворне мошти светог Илариона пренесе ученик његов Исихије у Палестину и положи у манастир њиме основани.
Рођен од родитеља знатних и побожних. Његова бездетна мајка дуго се молила Богу да јој да једно дете, и по молитви њеној јави јој се Пресвета Богородица и утеши је речима: „Не тугуј, родићеш сина, и он ће обратити многе к светлости истине”. Кад је Илариону било три године, из његових уста чула се непрестано песма: „Свјат, свјат, свјат Господ Саваот!” Добро школован он се замонаши у осамнаестој години, и основа манастир са типиком светог Пахомија. Рукоположи га за епископа мегленског Јевстатије, архиепископ трновски, 1134. године. Велику борбу водио је свети Иларион скоро целог живота против богумила и јерменских јеретика. Но својом ученошћу духовном и светошћу несравњивом посрамио их је све, и многе од њих привео Православљу. Упокојио се мирно и преселио у Царство Господа свога 1164. године.
Рођен у Хрисопољу у Македонији. Турци га отму од мајке му удове, и заједно са још једним му братом баце у тамницу. Из тамнице их чудесно спасе Пресвета Богородица и пренесе у један манастир у Неаполису Малоазијском. Његова мајка доцније нађе своје синове као монахе, па се и сама замонаши. Филотеј пређе у Свету Гору где се подвизавао најпре у манастиру Дионисијату, а потом у пустињи. Чудесан подвижник и велики победитељ силе демонске. Упокојио се мирно у осамдесет четвртој години живота. Наредио да се не сахрањује него да му се тело баци у шуму птицама и зверовима. Доцније један рибар ноћу виде велику светлост у шуми и озебао пође да се огреје, мислећи да је ватра. Но светлост не беше од ватре него од чудотворних моштију светог Филотеја.
Свети Дасије, Гај и Зотик, налазећи се у Никомидији запалише се божанском ревношћу, уђоше у незнабожачко идолиште, порушише жртвенике и поразбијаше идоле. Зато их ставише на све могуће муке. Обесише на дрвету, стругоше им тела коњском чешагијом, па им ране трљаше сурим и оштрим крпама власеним. Видећи да муке не сматрају ниушта, и притом смело изобличавају ништавност идола и громогласно проповедају Христа Бога, једносушног са Оцем и Светим Духом, незнабожни мучитељи им обесише камење о врату и бацише у море, где они скончаше, и примише венце мучеништва.
ОН дошао из Палестине на Кипар са осталих триста подвижника (о којима видети под 1. јулом). Подвизавајући се ревносно, Богу угодио.