Родом из епархије Агатанидске, од сељачких родитеља. Као младић аргатоваше у винограду некога Цариграђанина. Но и као аргатин Полихроније се предаваше даноноћном подвигу поста и молитве. Видећи његов живот, ангелски по чистоти и уздржљивости, газда му се удиви и даде му много више новаца него што је зарадио. А свети Полихроније узе новац и сагради цркву. У време Никејског сабора Полихроније беше чтец; и том приликом показа толику ревност у заступању Православља пред аријанцима, да га посветише за свештеника. Доцније ови злобни јеретици из освете нападоше светог Полихронија у самој цркви и исекоше га на комаде. Тако пострада овај велики бранитељ истине и чистоте Православља, и прими венац славе од преславног Господа свога.
За царовања римског ћесара Клаудија, који и своју мајку уби зато што беше хришћанка, и који од тада никаквог сажаљења и милости не имађаше за хришћане дође из Африке у град Таракину[8] блажени ђакон Кесарије. И видећи где идолима приносе жртве, он по пљува идоле и поразбија их. Због тога би бачен у тамницу, у којој проведе три дана без хране. Затим му везаше руке наопако, и војници га тераху испред кнежевих кочија све до Аполоновог храма. А када стигоше близу храма, свети мученик се помоли Богу, и тог часа храм се сруши до темеља и затрпа жреце и све који се налажаху у њему.
Преподобни Сергије отпоче свој монашки живот у Светој Гори Атонској. Отуда се врати у своју отаџбину Русију, и ступи у манастир великог угодника Божјег, преподобног Сергија Радонежског, који тада још беше у животу. И проведе преподобни Сергије Нуромски дуго време под руководством светог богоугодника Радонежског, угледајући се на њега и подражавајући свети живот његов. И често разговараху они о духовним прегнућима. Али преподобног Сергија Нуромског срце је вукло пустињачкој усамљености и молитвеном тиховању. Дуго размишљајући о томе, он једног дана дође к наставнику свом, поклони му се до земље, и лијући сузе исповеди му своје помисли и моли га за благослов и дозволу да се удаљи у пустињу. А свети наставник, прозревши да је он сасуд пун Духа Светога, и да ће бити наставник монасима и добар пастир стада Христовог, даде му свој благослов и поуке потребне за пустињачки живот, па га отпусти с миром, рекавши: Иди, чедо; Бог нека је с тобом!
Ових деведесет и девет преподобних отаца, међу којима најпознатији беше Јован Пустињак, подвизаваше се и усавршише се на острву Криту, али им порекло беше из разних крајева. Преподобни Јован беше из Египта и са њим других тридесет пет отаца; тридесет девет пак отаца беху са острва Кипра, а осталих двадесет и четири из Аталије...
Рођен у месту Кону у Витинији од родитеља хришћанских, Петра и Антусе, и крштен са именом Мануил. Дадоше га родитељи да учи кројачки занат. У томе отац му се потурчи и пресели у Брусу. Када Мануил једном дође послом у Брусу, нађе га отац и навали на њ силом да га потурчи. Узалуд се Мануил опираше: Турци га силом обрезаше. Тада Мануил одбеже у Свету Гору, и замонаши се у скиту свете Ане и прозва се Макаријем. И би монах изврстан дванаест година, али никако немаде мира душевнога. „Ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима” (Мт 10, 33) - те речи Христове непрестано су зујале у ушима Макаријевим. Стога се реши, и, с благословом свога старца, оде у Брусу и јавно исповеди пред Турцима веру у Христа називајући Мухамеда лажним пророком. После шибања кроз сто тридесет дана, и других још тежих мука, би посечен мачем, у Бруси 6. октобра 1590. године. Један део његових чудотворних моштију чува се у скиту свете Ане на Атону.
Када су 1847. године у Ватопеду оправљали костурницу, нађу мајстори мошти некога човека у ставу клечећем и са иконом Пресвете Богородице на прсима и рукама. Необично диван мирис разлио се од тих моштију. Не знајући ни ко је био тај свети муж ни кад је живео, монаси му даду име Евдоким, и мошти његове пренесу у цркву, где и данас стоје. Од тих моштију догодила су се многа чудесна исцељења. На сребрном ковчежићу и сад стоје изрезане речи: „Овај ковчежић изради за чесну главу светог Евдокима монах Гаврил, кога је овај светитељ исцелио од тешке болести”.
Родом из Персије, света мученица Мамелхта беше најпре жречица при храму незнабожачке богиње Артемиде. Једном она виде у сну анђела Божјег који јој изложи тајне вере Христове. Пробудивши се, она исприча сан својој сестри која беше хришћанка. Сестра је одведе епископу. Епископ је крсти. Али незнабошци, сазнавши да је њихова жречица примила веру Христову, засуше је камењем и убише док је још носила белу одећу крштења, па тело њено бацише у једну врло дубоку јаму, одакле га хришћани једва с муком извукоше и чесно сахранише. Касније епископ тога града, у коме света Мамелхта мученички пострада, измоли од Персијског цара дозволу да разруши храм незнабожачке богиње Артемиде и на његовом месту подигне цркву у име свете Мамелхте. У тој цркви би положено свето тело свете мученице Мамелхте. При преносу ових светих моштнју догодише се од њих многа чудеса и исцељења, те многи незнабошци повероваше у Христа.
Игуман манастира на реци Сагариси, у Витинији; преставио се у десетом столећу. (Имао страшно виђење).