У време борби са душегубном иконоборачком јересју прославио се добрим исповедништвом у правој вери. Био епископ у Паниду, или Панију у Тракији.
Синовац Св. Теодора, епископа Едеског (који се спомиње 9 јула). Као монах у лаври Св. Саве Освећеног, због чега се и зове Саваит, Богу угодио и мирно се преставио.
Син Олега Краснога; одрастао усред страшних патњи своје родне груде; сачувао у себи љубав према светој вери и паћеничком отачаству. Свим силама радио за добро својих поданика, штитио их од насиља и пљачки ханских хорди. Зато га оклеветаше код татарског хана Мингу - Тимура како он, тобож, хули ханску веру. Свети кнез би позван у орду, где он храбро исповеди да је хришћанин и неустрашиво брањаше своју хришћанску веру. Због тога кнез би подвргнут ужасним мучењима: одрезаше му језик, ископаше му очи, одсекоше му уши и усне, и напослетку му одрубише главу, 19 јула 1270 године. Тело светог Романа његови саотачаственици однесоше у град Рјазан, и тамо чесно погребоше.
Мисирац и подвижник на гори Нитријској. Савременик светог Антонија Великог, и сам велики у подвизима монашким. Познат је био нарочито због две особине: што дугим вежбањем закључа свој језик, да ниједну излишну реч не искаже, и што никад не једе други хлеб осим онога што је он својим рукама, плетући рогозине, заслужио. Беше сличан ангелу Божјем, и лице му под старост светло као некад у Мојсеја, тако да монаси не могаху гледати га у лице. Ни на најпростије питање не даваше брз одговор, без претходне молитве у срцу и размишљања. Једном патријарх александријски Теофил посети монахе у Нитрији. Тада монаси молише Памва говорећи: „Реци папи назидателну реч, која би му била од користи”. Ћутљиви Памво одговори: „Ако му моје ћутање не користи, то му ни моја реч неће користити”. Путовао једном свети Памво са монасима по Мисиру. Када наиђоше поред неке групе људи, који сеђаху када монаси пролажаху поред њих, ослови их свети Памво и рече: „Устаните и поздравите монахе, да благослов од њих примите, јер они непрестано беседе с Богом, и уста су њихова света”. Овај дивни светитељ прозираше јасно у судбе људи живих и умрлих. Упокојио се у Господу 386. године.
Браћа рођена, од богата рода. Обојица монаси. Један се посвети због подвига у пустињи, а други због дела милосрђа према људима. Обојицу виде свети Памво у Рају. Тиме се реши спор међу монасима око тога: шта је боље, подвиг или дела милосрђа. И једно и друго кад се врши у име Христово води у Рај.
Затворник у пештери светог Антонија Кијевског. Кроз тридесет година мучен блудном страшћу, против које се неодступно борио, док је није победио помоћу Божјом и додиром моштију светог Мојсеја Угрина (в. 26. јули). Победивши скверну страст, свети Јован би обасјан светлошћу небесном изнутра, при којој је ноћу могао видети као и дању.
Овај свети мученик роди се од побожних родитеља, Теоклита и Теониле, у време када црквом у граду Амастриди, управљаше епископ Ираклије. Овај светитељ доби име Јакинт од анђела Божјег који се јавио. Када му би три године он васкрсе умрлог малишана призивањем имена Христова. Уколико свети Јакинт растијаше телом, утолико растијаше духовним растом врлине...
Свети Стефан II беше патријарх Цариградски од 925 до 928 године, на који положај је дошао из Амасијске митрополије. Био врлински муж и посветио се. Мошти му почиваху у храму Св. Апостола у Цариграду. - Свети пак Јован беше митрополит Халкидонски у време иконоборства. По сведочанству Св. Теодора Студита он тада "доби светли венац исповедништва".
Пострадао у време безбожних царева Диоклецијана и Максимијана, у месту Клисмати близу Црвеног мора. За веру Христову страдајући чврсто до краја издржао, и душу своју у руке анђела предао.