Од младости подвизавао се у свим хришћанским добродетељима. Као епископ у своме месту рођења, у граду Синопу, на обали Црнога мора, примером и речима божанским утврдио правоверне у вери, и обратио у веру праву многе идолопоклонике. Окамењени незнабошци беху испуњени гневом на Фоку светога. И Господ предочи Фоки мученичку кончину кроз једну визију. Наиме: виде Фока голуба светла како слети с неба носећи у кљуну своме красан венац, од цвећа, и како спусти на главу његову. И чу Фока глас од голуба: „Чаша твоја напуни се, и треба да је испијеш!” Из те визије сазнаде угодник Божји, да му треба ускоро за Христа пострадати. И не устраши се, него с благодарношћу Богу припремаше се за муке. Ускоро после тога неки кнез Африкан узе Фоку на истјазање, наложи на њега љуте муке; све му тело испребија и израњави, па после тамновања баци га у кључалу воду, у којој овај храбри Христов војник сконча земни живот и пресели се у радост Господа свога. Пострада у време цара Трајана.
Живео на преко осам стотина година пре Христа. У његовом животопису вели се, да је он био син оне удовице у Сарепти Сидонској, кога пророк Илија васкрсе из мртвих. Својим тридневним пребивањем у утроби кита свети Јона предображавао је тридневно пребивање Христа у гробу, а спасењем из утробе кита - васкрсење Господа из мртвих. Остало све о овом дивном пророку треба прочитати у књизи пророка Јоне.
Земљак свештеномученика Фоке. У Синопу близу Црног мора имао Фока башту, коју је сам обрађивао. Плодовима своје баште он је гостио све мимопролазнике не пропуштајући да им и душу угости словом Божјим. Но чу за њега кнез, мучитељ хришћана, и посла војнике да га убију. Фока угости војнике тако срдачно, да се они устезаху да га убију. Но по његовој молби они извршише заповест и одсекоше му главу. На томе месту, а на његовим чудотворним моштима, ускоро је подигнут храм његовог имена. Светог Фоку нарочито морнари поштују, и призивају у помоћ сви путници на мору. Пострада 320. године.
Пореклом од племићке фамилије бугарске. Кад су га родитељи хтели оженити, побегне у Свету Гору. Отшелник и чудотворац. Подвизавао се у пештери близу манастира Зографа. У више махова јавила му се Пресвета Богородица. Највећи зографски подвижник и чудотворац. Страшна келија, у којој се Козма ћутке подвизавао и борио с демонима, постоји и данас северозападно од манастира Зографа. Видовито гледао духом и описивао догађаје у даљини времена и простора. Скончао у старости, 22. септембра 1323. године и после многотрудног живота преселио се у радост Господа свога.
Један од Седамдесеторице. Ученик великих апостола. Проповедао Јеванђеље у Атини, и био епископ најпре у Атини после светог Публија, а потом у граду Магнезији. Беше врло учен у светској мудрости и богат благодаћу Духа Светога. Његов животописац каже о Њему: „Беше као звезда јутарња по среди облака” (Сирах 8, 6); облаци беху тамно јелинско незнабоштво, без светлости благочешћа; а свети апостол Кодрат кроз реч Божју засија им - Јелинима - као светлост велика, осветли таму, низложи скверне жртве, скруши идоле, и разори храмове демонске молитвом. Но тама увек мрзи светлост; тако и незнабошци омрзоше Кодрата светога, и најпре га тукоше камењем, као некад Јевреји светог Стефана, а потом га вргоше у тамницу, и не даваху му никако хлеба све док не испусти душу своју свету и не пресели се у Царство Христа Бога свога. Свети Кодрат написао је одбрану Хришћанства и предао је цару Адријану. Та одбрана толико је подејствовала на незнабожачког цара, да је овај наредио, да се хришћани не гоне без нарочитих кривица. Пострадао је свети Кодрат око 130. године. Погребен је у Магнезији, где је и пострадао.
Два друга из детињства, родом из Ликије. Када порастоше, обојица се сведушно предаше Богу на службу, и то Ипатије као строги монах и подвижник, а Андреј, као клирик у народу и проповедник слова Божјег. Због великих добродетељи, Ипатије би постављен за епископа у Ефесу, а Андреј за презвитера. Обојица пострадаше у време иконоборног цара Лава Исаврјанина. После грозних мука за свето Православље беху обезглављени 730. године. И обојица пређоше из овог пролазног живота у живот вечни.
Празнује се 28. октобра, а 21. септембра спомиње се догађај открића његових чудотворних моштију 1752. године.
Благословено дело подвижништва, које отпоче трудољубиви и велики угодник Божји Антоније, разрасло се кроз векове као маслина многоплодовита. Многобројни светитељи, који у овим пећинама Антонијевим засијаше као звезде, празнују се сваки посебице у свој дан; под данашњим пак датумом спомињу се сви саборно и призивају вернима на помоћ.
Свети Јевсевије живљаше у Финикији, и спочетка беше тајни хришћанин. У то време наста велико гоњење на хришћане од стране незнабожаца, који где год могаху наћи хришћане, стављаху их свуда на разноврсне муке Тада многи хришћани, бежећи од незнабожачких руку, скриваху се по тајним местима. А свети Јевсевије, размишљајући о Христовим речима: Који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт 10, 32), испуни се божанске ревности, отиде пред кнеза тога града, и рече: Што чиниш лудости, богоборче, гонећи паству Христову? А кнез, погледавши на њега, упита: Ко си ти? Он одговори: Ја сам слуга Христов, коме си ти непријатељ...