Преподобна Јелена Дечанска. Јелена је сестра Стефана Дечанског. Упокојила се средином XIV века и сахрањена је у манастиру Дечанима где јој се мошти и данас налазе. Њен портрет сачуван је у цркви у Горњем Матејевцу код Ниша.
Родом из Мале Русије. У младости ухвате га Татари и продају једном Турчину кожару као роба. Провео у ропству двадесет седам година, у месту Усаки у Малој Азији. Насилно га потурче. Оде у Свету Гору, замонаши се и проведе дванаест година при манастиру светог Павла. Реши се да пострада за Христа. Његов старац духовник Јосиф отпрати га у Усаки где се Пахомије јави свом бившем господару као хришћанин у монашком оделу. Турци га ударе на муке, потом баце у тамницу, и најзад посеку 8. маја 1730. године на сам дан Вазнесења. Од његове крви и моштију десила се многа чудеса. Сахрањен на острву Патмосу у цркви светог Јована Богослова. Тако овај сељак малоруски постаде мученик и венценосац у царству Христовом.
Свети Константин, потомак светог Владимира крститеља Русије, млађи син великога кнеза Свјатослава Јарославича, сам измолио од оца себи град Муром, насељен незнабошцима, да би тамо увео хришћанство. И он крену са породицом, духовништвом, војском и слугама у Муром. Но испред себе посла свог сина Михаила к Муромљанима, да их припреми за долазак кнеза...
Родом Грк; потомак кнезова Макнувских; добио одлично образовање; у Русију дошао у свити принцезе Софије Палеолог к великоме кнезу Јовану III, 1473. године. Он изјави жељу да остане у Русији. Велики кнез му предлагаше високе положаје, али он то смирено одби, и заузе скромни положај бојарица код Ростовског архиепископа Јоасафа...
Најпре се дуго време подвизавао као монах у Сољвичегодском Борисогљебском манастиру. Но њему се у сну јави свети Николај и нареди му, те он оде и основа у пустињском месту манастир на реци Маркуши. Преподобни провођаше све време у уздржању, бдењу, посту и молитви; и да би умртвио тело он ношаше на телу вериге све до смрти своје...
Ова тројица са острва Хиоса; подвизавали се у првој половини једанаестог века; оставили свет, отишли у планину, звану Проватион, и настанили се у једној пећини. Ту се подвизавали сваким подвигом монашког живљења, једући само хлеб и пијући само воду, и то једанпут недељно...
Живео у седмом веку и био ученик Св. Максима Исповедника (који се слави 21. јануара). Био игуман Либијске обитељи у Африци. Много се бавио изучавањем Светога Писма. Од њега остао спис: "О љубави, уздржању и духовном животу", који се налази у Добротољубљу. Упокојио се у миру.
Родом од Ливана, од оца Верукија и матере Ромилије, осамнаестогодишњи младић, красан изгледом и узрастом телесним, косе црвеножуте. Лекар по занимању. Пострада за Христа у време царовања Нумеријанова. Када храбро исповеди своју веру у Христа Господа пред судијом мучитељем, нареди овај двојици џелата Александру и Астерију, да му сврдлом проврте колена, провуку коноп кроз пробушене кости и обесе о једно дрво. Но џелатима као да невидљива сила Божја одузе вид, те место Талалеја они провртеше једну даску и обесише о дрво. Када мучитељ ово дознаде, помисли да су џелати то намерно учинили, па нареди да их шибају. Тада Александар и Астерије усред шибе повикаше: „Жив нам Господ, од сада и ми постајемо хришћани, верујемо у Христа, и страдамо за Њега!” Чувши ово, мучитељ нареди те их мачем посекоше. Тада сам мучитељ узе сврдло да сам врти колена Талалеју, но руке му се узеше, и он мораде молити Талалеја, да га овај спасе, што незлобиви мученик Христов помоћу молитве и учини. Потом би бачен у воду, но јави се жив пред мучитеља. (Јер у себи мољаше Талалеј Бога, да не умре одмах него да му се продуже муке). Када би бачен пред зверове, зверови му лизаху ноге и умиљаваху се око њега. Најзад би посечен мачем и пресели се у живот вечни 284. године.