Кћи Антимија, намесника малолетног цара Теодосија Млађег. То му беше старија кћи, док му млађа беше луда. Не хтеде се Аполинарија удавати, него се у срцу обручи Христу и удаљи у пустињу Мисирску. У мушком оделу и под мушким именом Доротеј, она ступи у мушки манастир где се подвизавала узносећи дух свој непрестано к Богу и горећи љубављу према Творцу своме. Царском намеснику Антимију посаветује неко да пошаље своју луду кћи пустињацима, да јој читају молитву. И по промислу Божјем догоди се да своју луду сестру исцели старија сестра силном молитвом. Тек када се Аполинарија упокоји, објави се тајна да она није била мушко но женско. Мужествена храброст ове свете девице остала је примером и подстреком кроз векове многима, који мисле о своме спасењу. Упокојила се 470. године.
Свети отац наш Фостирије засија на Истоку као сунце, затим отиде на крајњи Запад. Тамо се повуче на једну високу и тиху гору. И мољаше се усрдно Богу, мучећи и кињећи тело своје постом, бдењем, лежањем на земљи, и сваком другом тескобом. Тако постаде уистину светило (φωστήρ = светило), сагласно имену свом, обасјавајући васељену. Јер чувајући тело своје светим, и душу чистом, и боголикост неоскврњеном, он постаде обиталиште Светога Духа.
Преподобни отац наш Мина подвизавао се у једном општежићном манастиру Синајске Горе у шестом веку. Педесет година он је ту вршио разна монашка послушања. У трећи дан после блажене кончине овог подвижника сабраше се сва братија у храм да, по црквеном пропису, опоју преминулог. У току овог богослужења храм се изненада испуни мирисом, који је излазио од оног места где почиваше покојник. Настојатељ нареди те отворише гроб преподобнога, и сви присутни угледаше где из оба стопала преподобнога теку два извора миомирисног мира. Настојатељ онда рече братији: "Погледајте, то као да је потекао зној од трудова које су поднеле ноге покојникове за живота; испуњен је миомира за доказ да су трудови његови примљени Богом. Стога вршите и ви по чистој савести и са потпуном марљивошћу послушања која вам се налажу, да бисте добили награду за трудове од Господа Бога и Спаса нашег".
Обестрастивши себе подвизима, преподобна Домнина упокојила се у миру.
Био игуман обитељи коју сам основао, у Кукуми Сицилијској. Ту се подвизавао са својом сабраћом, грчким монасима, пошто беху побегли од иконоборства. Преподобни Теоктист упокојио се године осамстоте.
Ови свети преподобномученици пострадаше од паписта који рушише Свету Гору Атонску за царовања византијског цара Михаила Полеолога (1258-1282 год.). Зато што смело изобличише латине због јереси, проподобни Јевтимије би потопљен а монаси обешени, и тако мученичком кончином прославише Господа који их увенча.
Ходио у железним веригама. Почива недалеко од манастира светог Мокија.
Осим дванаест великих апостола, Господ је изабрао још и седамдесет других, малих апостола, и послао их на проповед Јеванђеља, „И посла их два по два пред лицем својим у сваки град и мјесто куда намјераваше сам ићи... Идите; ево ја вас шаљем као јагањце међу вукове” (Лк 10, 1 и 5).Но као што је један од Дванаесторице, Јуда, отпао од Господа, тако су неки од ових Седамдесет одустали Господа не с намером издајства, него по немоћи људској и маловерности (Јн 6, 66).И као што је Јудино место било попуњено другим апостолом, тако су и места ових била попуњена другим изабраницима. Ови апостоли трудили су се на истом послу као и дванаест великих апостола, били су помоћници Дванаесторици у ширењу и утврђивању Цркве Божје у свету. Многе муке и пакости претрпели су они од људи и демона, но њихова тврда вера и жарка љубав према васкрслом Господу учинила их је победиоцима света и наследницима царства небескога.