Отац светог Јована Претече. Син Варахијин, од рода Авије, из племена Аронова. Беше началник свештеника из рода Авијева, које држаше осму чреду служења у храму Јерусалимском. Жена му беше Јелисавета кћи Совије, сестре свете Ане, матере свете Богородице. У време цара Ирода, детоубице, служаше Захарија једнога дана, према својој чреди, у храму Јерусалимском. И јави му се у олтару ангел Божји, од кога се Захарија устраши. А ангел му рече: „Не бој се, Захарија” (Лк 1, 13). И објави ангел Захарији, да ће му жена Јелисавета родити сина, према молитвама њиховим. А беху обоје стари, и Захарија и Јелисавета. Када Захарија посумња у речи небесног весника, рече му ангел: „Ја сам Гаврило који стојим пред Богом” (Лк 1, 19). И онеми Захарија од тога часа, и не проговори све док му се син не роди, и докле он не написа на дашчици:” Јован му је име” (Лк 1, 63). Тада му се отворише уста и он величаше Бога. Доцније, када се роди Господ Исус и када Ирод поче убијати децу витлејемску, посла Ирод људе да нађу и сина Захаријина и убију. Јер чу Ирод о свему што се догоди са Захаријом и како се роди Јован. Видећи војнике Јелисавета узе Јована у руке - беше му тада година и по - и побеже с њим од куће, и бежаше по каменитим и пустим местима. А када виде војнике, где је гоне, она повика гори: „Горо Божја, прими матер с дететом!” И отвори се стена и сакри у себи мајку и дете. Ирод разјарен што Јован не би посечен, нареди те посекоше Захарију пред олтаром. Крв Захаријина просу се по мермеру и стврдну се као камен, и оста тако као сведочанство злочина Иродова. А тамо где се сакри Јелисавета са Јованом, отвори се пећина, и вода протече и палма родна израсте Божјом силом. И блажена Јелисавета упокоји се четрдесет дана по смрти Захаријиној. И оста младенац Јован у пустињи, храњен ангелом и чуван Божјим Промислом до онога дана када требаше да се јави на Јордану.
Житије ова два света човека мало се зна, но њихово страдање за Христа познато је из једне беседе Злотоустове у похвалу њихову. Они су били војници у време цара Јулијана Одступника. На једном војничком пиру они у разговору с другима осуде цара због гоњења хришћана. Неко то достави цару, и цар их баци у тамницу. Неки цареви људи посете их с намером, да их одврате од вере праве, говорећи им како су се и многи њихови другови одрекли Христа. На то они витешки одговоре: „Зато баш ми морамо стајати храбро и принети себе на жртву због њиховог одступништва”. У ноћној тами посечени мачем. Но мошти њихове буду нађене и пројаве се чудотворним.
На челу са Урваном, Теодором и Медимном беху ови изабрани од хришћана цариградских у време Валентовог гоњења Православља, да као најчеститији и најугледнији грађани престонице иду у Никомидију и моле цара јеретика (аријевца), да бар поштеди животе православних хришћана. Цар се разјари, и рече им да се врате, а тајно нареди лађарима, да кад буду на мору, запале лађу, а они да се у чамцу спасу и врате. Тако зле слуге горег господара и учинише. Тела ове дичне Седамдесеторице бише сагорена и у море утопљена, но душе њихове испливаше у пристаниште вечног блаженства.
Подвизавао се у Вилни, и доцније био игуман манастира у Бресту. Због своје непоколебљивости у Православљу посечен од римокатолика 5. септембра 1648. године. Мошти му чудодејствују у Бресту.
За царовања злочестивог Валента аријанци у Цариграду имађаху велику силу и распространише своју власт, пошто им цар, заслепљен истом јереси, помагаше. Подигавши гоњење на православне хришћане, они изгнаше епископа Евагрија и силно злостављаху правоверне: једне они бијаху, друге у тамнице бацаху, трећима имовину пљачкаху; речју: кињаху их на све могуће начине. Веома забринути због тога, православни се тајно сабраше и договорише да упуте молбу цару, који се тада налазио у Никомидији, да их бар донекле заштити од аријанаца, ако не може да их потпуно избави, да не би сасвим били уништени.
Овај свети мученик беше из града Ергола у Персији. Зато што он учењем својим привођаше многе вери у Христа, старешина мага нареди да га ухвате и присиле да се поклони сунцу и огњу и одрекне Христа. Када свети мученик то одби, тукоше га по стомаку и бедрима бодљикавим штаповима. Четири војника га тако дуго тукоше, да га скоро мртва однесоше његовој кући, где он убрзо предаде Богу своју свету и блажену душу, славећи и благодарећи Бога, и радујући се што се удостоји за име Господа нашег Исуса Христа пострадати и умрети телом, да би душом живео и царовао с Њим.
Свети Сарвил (или Сервил) би каменован за Господа Христа, и тако сконча.
Ови свети мученици неустрашиво исповедаху пред свима Христа истинитог Бога, Творца и Промислитеља, а идоле називаху глувим киповима, и многе обраћаху од идола к истинитој вери. Идолопоклоници их ухватише и много мучише. Напослетку Тифаил би обешен о дрво и преструган тестером, а сестра његова Тивеја би копљем ударена у врат, и тако убијена. Они обоје предадоше своје свете и блажене душе у руке Божје са захвалном молитвом у устима што их Господ удостоји умрети за Њега.
Ова света мученица пострада за Христа посечена мачем. (Можда је ово иста светитељка са оном која се спомиње 23. септембра).
Џелати свете мученице Ермионе поверовали у Господа Христа преко ње; свето се покајали, у миру се упокојили. (У неким Синаксарима Теотим се назива Тимотеј).