Свети свештеномученик Антим
Рођен у Никомидији и од детињства васпитан као прави хришћанин. „Тело његово беше умртвљено, дух смирен, завист искорењена, гнев укроћен, леност прогнана;... имаше љубав к свима, мир са свима; благоразумност посред свију, ревност према слави Божјој, јавну свима”. Није чудо што човек с таквим врлинама би постављен за епископа. Антим свети епископствоваше у Никомидији у време љутог гоњења хришћана под опаким царевима Диоклецијаном и Максимијаном. Нарочито у Никомидији проливаше се крв хришћанска потоцима. Једне године о Рождеству Христовом би сажежено у једном храму двадесет хиљада мученика (в. 28. децембар). То се деси у време Антимова архијерејства. Но гоњење се тиме не оконча, него се продужи, и многи хришћани беху бачени у тамницу и чувани ту за муке и смрт. Свети Антим се удаљи у једно село, Оману, не да би утекао од смрти, него да би отуда могао храбрити паству своју у подвигу мученишта, да нико од страха не отпадне. Једно његово писмо хришћанима у тамници би ухваћено и предато цару Максимијану. Цар посла двадесет војника да нађу и доведу Антима. Седи и прозорљиви старац изађе у сусрет војницима, уведе их у дом и угости, па тек онда рече, да је он Антим, кога они траже. Задивљени војници добротом Антимовом предлагаху му да се сакрије, а они ће рећи цару, да га нису могли наћи. Али Антим одговори, да он не сме дозволити, да се лажју преступа заповест Божја и његов живот спасава, него пође са војницима. Успут сви војници повероваше у Христа и беху крштени од Антима. Изведен пред цара Антим би дуго и љуто мучен, и најзад секиром посечен. Прослави Господа и упокоји се у Господу почетком IV века.
Света мученица Василиса
Деветогодишња девојчица. Пострада у Никомидији не дуго после смрти светог Антима. Цело јој тело мучитељи покрише ранама, но она оста верна Христу. Бог је очува у огњу и пред зверовима неповређену, што видевши мучитељ њен, Александар, покаја се и прими веру Христову. Василиса изађе у поље, паде на колена, да се Богу моли и благодари за претрпљене муке, и у том предаде дух свој Богу, око 309. године.
Свети Јован Постник, патријарх цариградски
Празнује се и 30. августа. Прво беше златар, па по Божјем Промислу а због своје велике добродетељи, посвећен за свештеника. Као младић једном хођаше свети. Јован са неким старим монахом, Јевсевијем, из Палестине. Наједанпут дође глас Јевсевију од некога невидљивога: „Авва, не ходи с десне стране великог Јована!” То глас Божји наговештаваше велику службу, на коју Јован ускоро имаше бити позван. После блаженог Евтихија Јован би изабран за патријарха цариградског. Никако се не хте примити, но би застрашен од неког небесног виђења, те се прими. До смрти своје беше велики испосник, молитвеник и чудотворац. Упокојио се 595. године. По смрти нађено код њега као једина му својина: једна дрвена кашика, једна ланена кошуља и једна стара одећа. Знаменити су му списи О покајању и О исповедању.
Свети Елеазар
Син Аронов и други по реду првосвештеник израиљски. Помоћник Мојсејев при пребројавању земље обећане на дванаест колена. Верно чувао ковчег завета у Силому, и скончао мирно.
Светих 3628 мученика, пострадалих у Никомидији
За царовања римских царева Диоклецијана и Максимијана (282-305 г.) пострадаше за Христа у Никомидији 3618 мученика, који добровољно дођоше из Александрије. По убиству светог Петра, архиепископа Александријског, његове убице повероваше у Господа са свима домашњима својим и са многим другима који жуђаху да умру за Христа. Узевши дакле са собом своје жене и децу и све ближње, они драговољно пођоше у Никомидију на мучење за Господа Христа, и изађоше пред цара вичући: "Ми смо хришћани!" Чувши то Диоклецијан се смути, и најпре их ласкама наговараше да се одрекну Распетога. А када они то не хтеше учинити, он нареди војницима да их пред њим исеку мачевима и тела њихова баце у горске провалије. После много година чесне мошти њихове бише пронађене, по чудесима која биваху од светих мученика.
