Рођена у палестинском граду Вивлосу, од чесних хришћанских родитеља. У својој седмој години мала Аквилина већ је била потпуно упућена у прави живот хришћански, а у десетој години она је толико била пуна божественог разума и благодати Светога Духа, да је с великом силом и ревношћу проповедала Христа својим другарицама. Када наста Диоклецијаново гоњење, неко достави Аквилину царском намеснику Волусијану, звероподобном човеку. Волусијан нареди најпре да је шибају, потом да јој усијану шипку прободу кроз уши и мозак. До последњег часа девица Аквилина слободно и јавно исповедаше Христа Господа; а када јој мозак и крв почеше тећи из главе, она паде као мртва. Намесник, мислећи да је Аквилина уистини мртва, нареди те је изнесоше ван града и бацише на ђубриште, да јој тело пси изеду. Но ноћу јави јој се ангел Божји и рече јој: „Устани, буди здрава!” И девица устаде, и би здрава, и дуго уздизаше благодарствену хвалу Богу, молећи Га, да јој не ускрати довршити мученички подвиг. „Иди, биће ти, како молиш!” чу се глас с неба. И Аквилина пође у град. Капија градска сама се пред њом отвори, и она дође и уђе, слично духу, у двор намесников и јави се намеснику пред постељом његовом. Намесник беше обузет неисказаним ужасом, видећи живу девицу, за коју држаше да је мртва. Сутрадан по његовој наредби џелати изведу Аквилину, да је посеку мачем. Пред посечење девица се на коленима помоли Богу и предаде дух свој. Џелат јој мртвој одсече главу. Њене мошти даваху исцељење многим болесницима. Беше светој Аквилини дванаест година од рођења када пострада за Господа. А пострада и увенча се венцем мученичким 293. године.
Ученик светог Спиридона, и доцније његов саслужитељ на острву Кипарском. Беше човек милостив, чист мислима, девствен целога живота, „живи извор суза” и велики испосник. Добро управљаше стадом Христовим, и упокојивши се прими венац међу великим јерарсима на небесима. Упокојио се мирно 370. године.
Као сироче узета у кућу некога великаша, и као подсвојкиња однегована и васпитана у тој кући. Као ваљану девојку тај великаш венча је са својим сином. Када старац великаш умре, навали родбина на његовог сина, да отпусти своју жену, због ниског јој рода, и да се ожени другом, која би по роду и богатству више доликовала њему. Великашев син бојао се Бога и није хтео то учинити. Видећи свога мужа у опреци са његовом родбином, Ана га тајно остави и одбегне на неко далеко острво, где није било живе душе. Но дође на то острво бременита и ускоро роди сина. На овом острву она се подвизавала тридесет година постом и молитвом. Тада, по Промислу Божјем, искрца се на то острво неки јеромонах, који јој крсти сина и да му име Јован. Подвизавала се ова света душа у V веку и мирно скончала.
Овај блажени Јаков, заволевши Христа омрзе свет и одрече се свега имања свог. Али потом, подстрекаван човекомрсцем ђаволом, толико се погорди, да се дрзну говорити: Ко други зна боље од мене спасење моје? - И он вођаше са собом многе и велике борбе, не питајући за савет искусне подвижнике, као што то налажу божанствени оци. Све он то рађаше по својој сопственој вољи и самодопадању, због тога се и преласти од демона. К њему дакле дође неки зли анђео, тојест демон, који се беше претворио у анђела светла, и рече му: Очисти своју келију, упали светиљке и буктиње, окади мирисом и тамјаном, и припреми себе, јер Христос, коме си подвижништвом својим угодио, долази ове ноћи к теби да те обдари многим даровима.
Епископ Бостре у Арабији; живео и делао у петом веку; писао против следбеника Оригенових заблуда (види Миг не, П. Г. 85, 1792-6), а такође и беседе на Благовести и о Јовану Крститељу. Упокојио се у миру.
Блажени Арсеније беше родом из Великог Новгорода. Разгоревајући се Христовом љубављу, срце његово побуди га да остави свет и тражи безмолвни живот. У том циљу он се најпре удаљи у оближњи манастир на Лисјој Гори. Ту прође монашко искушеништво, постриже власи своје и постаде савршен инок: сва братија гледаху на њега као на дани им с неба образац монашког живота...
Ови свети оци подвизавали су се у Египатској пустињи једновремено са преподобним Онуфријем Великим.
Египатски подвижник крајем шестог или почетком седмога века; упокојио се у миру.
Ова света мученица пострада 302. године од намесника Прискилијана у време царева Диоклецијана и Максимијана (285 - 305. г.). Она беше из витинијског града Никеје. Изведена пред намесника Прискилијана због вере у Христа, она смело исповеди своју веру, те јој одраше груди. Онда је бацише у тамницу. Потом би понова изведена пред намесника, обешена на једно дрво, и ту јој ребра палише, па је на ужарени роштиљ положише. Доцније пак буктињама јој руке пекоше, и из њих изиђе предиван мирис. Онда јој буктињама и ноге палише, па опет у тамницу бацише. И тамо проведе мучена читаве две године. Онда је изведоше из тамнице и бацише у море. И тако ова блажена доби неувенљиви венац мучеништва.