Господ одлучује када ћемо Њему
Мученици Христови су највеће богатство Цркве Христове, самим тим и наше страдалне и мученичке српске Цркве. Они су неисцрпни извор надахнућа, кроз њихову невино проливену крв рађају се нове генерације хришћана. Ако бисмо мучеништво српског народа покушали да представимо и бројчано и просторно, наишли бисмо на неизбројиво и једино Богу познато мноштво људи страдалих само због тога што су били Срби и православне вере, на простору некадашње НДХ у периоду Другог светског рата, наравно, и у претходним деценијама и вековима. О њима сведочанство износи мати Злата (Пантелић) настојатељица манастира посвећеног Икони Пресвете Богородице Тројеручице у засеоку Дробњаци под Авалом.
Не пристајте на препреке
Пробијати кровове и зидове како би се испунила заповест о љубави и помогло ближњем. На том путу много је препрека и није случајно речено да је пут саблазни и зла широк и да на њему нема препрека за разлику од узаног и трновитог пута спасења које није ништа друго до испуњавање заповести о љубави према Богу и ближњем... Дакле, главно је не одустајати док се не нађе решење за муку нашег ближњег и то би био један вид практичне примене и остварења наше љубави. Не обазирати се на препреке, бити решен и истрајан у извршавању заповести Христове. Када Господ види нашу истрајност да смо учинили све што до нас стоји, то ће бити јасан сигнал и Њему да учини са своје стране оно што је Њему као Богу могуће. А Њему ништа није немогуће! Свештеник Владимир Левићанин.
Какви узори, таква деца
Насиље је постало амбијент нашег времена. Од свих видова насиља почев од породице, па до насиља у међународним односима, чини се да је најтрагичније облик насиља оно које се догађа међу вршњацима, међу децом. Шта је узрок све чешћег насилничког понашања унутар најмлађе популације, питање је на које је одговор покушао да понуди протосинђел Серафим (Петковић), игуман манастира Свете Тројице у Бијелим Водама код Љубовије.
Крст је основа живота
Без обзира да ли се радило о хришћанину или иноверцу, верном или неверном човеку, богољубивом или богопротивном, једну суштину деле сви: живот је ношење Крста. Крст је темељ човековог живота, темељ његовог постојања у садашњем и нада у вечном животу. Ова својеврсна одисеја човековог живота на Крсту и са њим започиње првородним падом човековим, наставља светом тајном крштења свакодневним пењањем на Голгoту живота и завршава васкрсењем у живот вечни. Све етапе човековог живота између рођења и васкрсења су једно посведневно распињање, које је неизбежно. Говори протојереј-ставрофор Милан Радовановић.
Један је модел живота
Навике, казују мудри људи, пречесто постају наша природа. Поготово је лако да лоше навике овладају човеком и уткају се у његово биће, постајући делом његове природе и својства личности. Међу две најопасније спадају осуђивање ближњих, као једно од најјачих оружја које демон користи против човека, и гнев. Управо је ово тема о којој је говорио свештеник Борислав Петрић, парох храма св. пророка Илије у Миријеву, подсећајући да је у сваком од нас утиснут печат Божији и саветујући како се са тим борити и како савладати у себи ова два зла, закључујући да постоји само један модел понашања и живота, а то је – Христос.
Опраштање је процес
Праштање је један од најтежих подвига који човек може предузети на путу ка Царству небеском. То, свакако, није једнократни чин већ дуготрајан процес, који од човека тражи врло дубоку мисаону активност и будност. Опраштање је тешко и многим људима скоро недоступан напор, јер је често скопчано са великим душевним боловима, особито када неко испољи непријатељство према нама и поведи нас. Ипак, са друге стране, опраштање је подвиг који човека сасвим извесно уводи у област радости живота, али само под условом да имамо Христа као мерило живота у свим стварима и односима. Говори свештеник Глигорије Марковић из храма Св. цара Константина и Јелене на Вождовцу.
Силина вере
Наша вера је на испиту свакодневно, и у добру и у злу. Својим односом како према догађајима и стањима који су нам пријатни али можда и више према оним непријатним, ружним па и трагичним, ми исповедамо своју веру и однос према самоме Христу. Идеалан пример за некористољубив однос према Богу пружа нам римски капетан, незнабожац, који својом вером креће у исцељење свога слуге. Чудесна исцељења као и силина вере и љубав према ближњем – представљају, уствари, пројаву будућег, непропадљивог Царства Небеског. О томе говори свештеник Асеније Арсенијевић, старешина Вазнесењске цркве у центру Београда и главни и одговорни уредник Радија „Слово Љубве“.
Богу глумци не требају
Постоји једно стање, једно настројење, које се подмукло увлачи у човекову душу и којем су подложни сви људи, наравно, неко у већој а неко у мањој мери. То је лицемерје. Са овомм духовном девијацијом сусрећемо се свакодневно, на сваком месту и у свим ситуацијама, па и у црквеном животу. Иако са лакоћом препознајемо лицемерје у другом човеку, наш главни задатак требало би да буде да то зло препознамо у себи. Тек онда можемо кренути ка истинској, нелицемерној љубави и делатном хришћанском животу. Говори свештеник Јован Бабић, парох храма св. Архангела Гаврила у Хумској улици у Београду.
Спојени судови
Живот хришћанина никада у историји Цркве није био лак и једноставан и та тескоба у овом свету постоји и данас, можда више него икада у досадашњој историји. Томе у данашњем времену, свакако, доприносе и медији који дају једно ново светло свеукупној стварности. Колико је релативизован систем вредности, ко се данас може назвати хришћанином, како помирити стварност спољашњег света са унутрашњим животом, какве поруке шаљу медији данас, шта подразумева успешност и популарност... само су нека од питања које смо поставили свештенику Владимиру Левићанину, старешини храма св. Георгија у старој Бежанији.
Пост је божанска институција
Иако је много тога до сада речено о посту, иако да скоро нема више ничега новог, надахнутост саговорника увек и изнова може бити инспиративна и ову тему учинити интересантном. Оно што увек може бити од користи јесу практични савети свештеника упућени онима који су још неутврђени у вери и хришћанском животу. Тако је и у овој прилици у којој је саговорник емисије „Реч пастира“ био протојереј-ставрофор Вајо Јовић, старешина храма св. Александра Невског на Дорћолу.
Вера на великом испиту
Смрт члана породице или блиске особе представља једно од најтрагичнихих искушења свакога човека. Значај овог догађаја саобразан је значају промишљања о њему и сазнања како се носити са њим, као и која је то „мера“ туговања и после колико времена се наставља са „нормалним“ животом. Ништа мање није зналајно ни то шта се дешава са душом умрлог након смрти, зашто су важна прва три дана по упокојењу, шта је молитва трећег, деветог и четрдесетог дана..., као и које су наше обавезе према упокојенима? О овој необично важној теми гофори свештеник Борислав Петрић из храма св. пророка Илије у насељу Миријево у Београду.
Црква је велика породица
Празник, или оприсутњење догађаја силаска Духа Светога на апостоле, који се суштински догађа на свакој светој Литургији, а који се историјски збио у педесети дан по славном Васкрсењу Христовом, Црква назива још и рођенданом Својим. Говорити о Светој Педесетници заправо значи говорити и о начину на који ми данас у Цркви и живимо. Господ никога не тера да буде у Цркви и да се моли, али постоје и поучне приче попут оне о о. Емилијану и његовом ученику Стефану, којом се показује јачина силе Божије и делатна, молитвена љубав заједнице у Цркви. Говори свeштеник Стефан Васиљевић.
Божији људи
Велику пажњу црквених, али и људи из ширег друштвеног окружења, привлаче свети Божији људи, особито они које Црква означава као исцелитеље или чудотворце. Последњих година највећу пажњу верника наше Цркве привукао је Свети Нектарије Егински. Небројени примери исцељења болесних његовим заступништвом, отвара и питања односа вере и науке и где је, у том привидном расцепу, наше срце. О овоме, као и о светом Нектарију, говори протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, професор Православног Богословског факултета у Београду и духовник у храму Преображења Господњег на Видиковцу.