У времену потпуне помућености и дезоријентисаности у свету вредности, и граница међу половима постаје све тања и невидљивија. То је видљиво и на улицама градова на којима дефилују феминизирани мушкарци и сујетом и агресивношћу набилдоване жене. Све је то тако далеко од некадашње хришћанске етике и естетике свакодневног живота.
Све се у овом нашем времену чини како би се народ успавао. Међутим, онај ко хоће да остане будан, тај се и труди да тако буде. У томе му могу помоћи чак и ситнице које не промичу његовој осетљивости. Другима, пак, ни ратови ни земљотреси не могу бити довољни за духовно буђење.
Хришћани не смеју да се парниче међу собом, а нарочито да наносе једни другима штету. Хришћани би требало да се у миру и трпљењу односе према ближњем имајући стално на уму вечни живот и удео сваког дела и речи учињеног и изговореног сада и овде.
Иако Бог непрестано стоји пред вратима свачијег срца и куца, иако је увек са нама, ретко ко од нас има времена за Њега. Све нас окупира, све нам је прече и важније. Не остаје нам времена чак ни за помисао о Њему. А знамо да ма шта предузимали, ако нам са Неба не сиђе благослов Божији, све је узалуд. Зато није паметно оставити га напољу...
„Да је брата да пожали, ка' да би помога“. Овај стих великог Његоша за сва времена осликава и пустош нашега времена у којем све мање људи има коме да се обрати и пожали на своје тегобе и тескобе, боли и жалости, и, још мање оних који би осетили сажаљење и узвратили утехом и топлином. Дивље и безљудно време усамљених и неутешених.
Живот деце у првом реду и највише зависи од родитеља. При том се не мисли само на то да родитељи обезбеђују материјалну егзистенцију деце, већ, превасходно, живот деце зависи од односа родитеља међу собом. Ако родитељи желе да и деца буду добра, требало би да се предају љубави Божијој, да живе у поверењу, поштовању и доброти. Једном речју, да би деца били добри људи, родитељи би требало да буду - свети...
Има ли икога трпељивијег од Бога? Засигурно нема јер Он трпи све што се дешава и што људи чине. Многи ће питати због чега, али је одговор једноставан: да грешни људи не би имали оправдање за своје непокајање.
Није нама људима дато да знамо какве све силе живе у човеку. Тако и не слутимо да и у највећем грешнику тиња љубав према Богу и свему Светоме. Међу примерима који испуњавају историју спасења ево и једног римског судије кога на чудесан начин спасава Пресвета Богородица јер у његовом, иако злом, срцу беше сачувана љубав према Њој.
Ембрион чује и осећа у мајчиној утроби. Чим се смркне мајчино лице - смрачи се и његово. Нервира ли се мајка - нервира се и он. Ако мајка не жели ембрион, ако га не воли, он то осећа и у његовој нежној души стварају се трауме које ће га пратити кроз читав живот. Сасвим супротно дешава се кад мајка осећа радост, мир и љубав према ембриону, она све то тајанствено преноси на њега.
„Оци једоше грожђа киселога, а деци зуби трну!“ Ова библијска правда прати човека од Адама и Еве до данашњег дана, сведочећи страшну истину да родитељски греси и безакоње скоро увек последице остављају на њиховој деци...
Данашње генерације које, можемо слободно рећи, имају све што је потребно за нормалан живот, све чешће показују извесну дозу охолости и бахатости. Данас није никакав проблем нити мука доћи до хлеба, али га то у очима премногих чини јефтиним и безначајним. Зато га и бацају. Све се чини само како би се себи угодило. Ради тога Бог нам често шаље оскудицу како бисмо се уверили у вредност онога што имамо. Али, и оскудица без расуђивања може бити више на штету него на корист.
Кад родитељ посети своју децу у даљини, па исплати дугове њихове, и обезбеди добро васпитање њихово, враћа се огњишту своме, да чека повратак деце. Тако се и Спаситељ света, свршивши Своје дело на земљи, вратио у Небеску престоницу Своју. Вазнео се Небеса васкрслим телом Својим, но Духом Својим остао је у Цркви Својој, пребива у њој и данас, и пребиваће до кончине времена.
Бескрајне су муке света. Једно свеопште расуло читавих породица. Већина домова пуна је несрећа, неизвесности и напетости. Људи траже да се на нешто ослоне, да се за нешто ухвате, и ако немају веру на коју би се ослонили ако се не уздају у Бога, како би се предали Њему, намучиће се веома... Велика је ствар уздање у Бога. Време у коме живимо веома је тешко и веома опасно, али на крају, победиће Христос!
Ако се човек не просвети, не осветли свој ум светлошћу богопознања, онда цело његово биће остаје у дубокој сенци чулног, телесног сазнања. А ма какво сазнање без просвећења које нам долази од Јединог Светог, Христа Богочовека, недовољно је да човека доведе до саме суштине ствари. Зато, од таквог сазнања неће бити никаве користи.
Многи се хришћански народи, гледајући на своју историју, питају: шта то они дугују Христу? Тако исто и наш српски народ би се могао запитати шта дугује Христу. Но, за разлику од многих других хришћанских народа, списак Христових дарова нашем народу био би неупоредиво дужи. Самим тим и нашег дуговања Њему.
Христос нас увек воли, а налази се поред нас кад живимо сагласно Његовој вољи. Зато кад видите саблазни немојте се бојати и паничити. Ако човек те ствари не буде решавао на духован начин, неће се радовати ни један једини дан јер ће ђаво у њему. Наћи свој циљ, тј. рањиву тачку, и непрестано ће стварати саблазни, како би га мучио, данас овим, сутра оним, прекосутра нечим трећим...
Гледајући свет који нас окружује и све што се у њему збива човек не може а да не осећа стрепњу, страх и безнађе. Али, није далеко дан када ће се људи окренути истинским вредностима богољубља и човекољубља у потрази за вечно новом благословеном надом, уместо лажне, коју нуди наказни обезбожени свет.
И православље има свога папу, старијег од свих папа и патријараха у свету. Било Га је од почетка и имаће Га до краја времена. То је онај кога су признали и сви апостоли Христови - Дух Свети, Дух утехе и силе Божије. Он је прави папа Цркве Христове одувек и заувек, без смене и промене.
Хришћанин не сме бити фанатик, већ би требало да има љубав према свима. Онај ко се без духовног расуђивања и ширине баца речима, макар оне биле и исправне, ипак чини велико зло. Такав личи на човека који каменује речима људе мислећи да то чини на неки хришћански начин. Без расуђивања остаје на слову закона, а слово закона - убија!
Људи су веома осетљиви на неправду, али њима нанету. Мало је другачије када је у питању неправда нанета некоме другом. Зато онај ко се гневи на неправду другоме нанету спада међу људе који се гневе чистим гневом и тај гнев има своје оправдање. То, по Богу негодовање, је оправдано јер му је корен у правдољубљу.