Ко даје гладноме, нека даје са страхом као да ставља у руку лично Христу. Давалац нека даје у име Христа, а прималац нека прима у име Христа - да би Христов благослов био на обе стране. А молитва сиромаха гласовита је пред Творцем...
Живимо у времену када се за непослушност сматра да је израз и одраз слободе и самосвојности, чак и креативности човека. Истовремено, послушан човек се представља као инфериоран и у сваком погледу недостојан поштовања. Ипак, послушајмо који су плодови послушности, најпре детета родитељима, а потом и свима надређенима.
Дешава се често да када човек нешто прочита, осети дубоко у души да је то већ знао, чак и раније другима говорио о томе. То само потврђује да су сва знања пореклом од Бога, да их у одређеним приликама Божанска благодат открива човеку како би их препознао. То бива у духовном животу и од тих сазнања и препознавања бива велика радост.
Данашњи човек је у много чему растројен: једним делом због тога што му то намеће темпо живота, другим делом због сопствене похлепе и жеље за стицањем. Последице тога су јасне: што више обавеза и послова у исто време, то више бриге и немира...
Када говоримо о загађењу и нарушавању природе, некако нам се спонтано јављају узроци као што су фабрички димњаци, аутомобилски издувни гасови, хемијска средства у пољопривреди, изливање нафте и других отпадних материја у мора и водотокове... Скоро никоме не пада на памет да је бука међу највећим загађивачима човековог бића и природе која га окружује. Ова врста загађења уништава – мир!
Журба је постала једна од најпрепознатљивијих особености времена у којем живимо. Скоро да нема места до којег се не стиже журбом. Замислимо када би човеков животни век трајао неколико стотина година! Какав би то пакaо био и каква агонија од журбе. Искрено речено, скоро да смо се, захваљујући брзини живљења, сасвим приближили том паклу.
Историја наше свете Цркве обилује примерима отаца који су свој подвиг украшавали особитим даром Божијим да певају о подвизима других подвижника. Они су познати као химнографи, црквени песници и слаткопојци који су тим даром изобилно узвраћали Богу славећи га и описујући у светима Његовим. Ево дивне приче о чуду које се догодило благовољењем Пресвете Богородице са светим Романом Слаткопојцем, који је писао кондаке.
Историја Цркве, и не само Цркве, преобилна је примерима који недвосмислено сведоче шта бива са децом послушном родитељима који их поучавају истини и правди Божијој. Јер, истински су само они родитељи који тако поступају. Зато би, у духовном смислу, оним родитељима који своју децу не поучавају у послушности и верности Богу више пристајало да су убице своје деце и да би таквима боље било да никада нису ни постали родитељи. Ево дивног сведочанства о послушности сина своме оцу и Оцу небеском.
Наш Бог није Бог мртвих него је Бог живих. Зато, између нас и наших упокојених постоје везе које биолошка смрт није у стању да покида. Томе нас учи искуство. Истина, наша телесност представља значајну препреку да се у то и практично уверимо, али далеко од тога да не постоје примери који то обелодањују. Довољно је да наше тело ослаби услед болести или старости па да нам се друга реалност почне много јасније да указује.
Постоји у огромној већини људи један промашај, једна погрешна процена која баца у понор очајања и туге. Тај промашај јесте лажна нада, она коју усмеравамо у пролазно, трулежно, несигурно, пропадљиво. То је она нада из наших планова и представа о лепој и благословеној будућности која се, скоро увек, преокреће у своју супрoтност. А за лажну наду је потребно само једно: да заборавимо да је наша душа у овом свету - туђинка.
Колико се само пута догоди да нас изневере, па и казне, најближи а прихвате они које никада у животу ни видели нисмо. У свету је много је равнодушних, себичних и злих, али има и честитих, милостивих и добрих људи, које да нема овај свет не би постојао више ни један минут. А има их и више него што и наслутити можемо, и то тамо где не претпостављамо да их може бити.
Постоји једна појава са којом се ми људи не миримо и што ствара велико разочарење и горчину. То је благовање безбожника и грешника и патња и страдање честитих и праведних људи. У немоћи разумевања, људи често насрну на самога Бога оптужујући и осуђујући Га као кривца за такав поредак ствари.
Погледај, Господе, на овај храм и чуј молитве које ће се Теби са овог места уздизати. Чуј и смилуј се! Ова молитва коју је пред Господа изнео цар Соломон у тек саграђеном Јерусалимском храму, молитва је и свих хришћана данашњих дана. Можда и дубља и искренија на гробљима, тамо где леже они који себи више не могу помоћи ако се ми молитвама не заложимо за њих.
Човек, рече једном владика Николај, није само оно што може стати у гроб, већ оно што не може стати у читаву васиону. Да човек, уистину, уз Божију помоћ, може чинити чуда, доказује и свети апостол Павле, сићушан слабашни старац, који је својом боголикошћу срушио читав један стари свет са свим његовим схватањима, веровањима и заблудама и, на његовим рушевинама саградио нови свет, утемељен на личности Христовој...
Када су осуђивања у питању, видимо само - туђа. Када су пропусти у питању, видимо само - туђе. Када је ма шта лоше, ружно, недостојно, покварено... увек је и само - туђе! А колико смо пута ми били ти који смо осуђивали, пакостили, варали, сплеткарили... или, макар пропустили да учинимо оно што је по Богу, што је добро и благословено? Огледајмо се! Завиримо у себе!
Изрека да је пут до пакла поплочан добрим намерама, можда највише долази до изражаја у односу родитеља према деци. У жељи да детету максимално угоди и олакша живот, родитељ и не слути да га тиме, заправо, онеспособљава за сва времена. Својом нерасудном љубављу и добротом родитељи своју децу чине неспособном.
Не знају шта хоће, не трпе никакве притиске, нису спремни ни на какве тешкоће, раслабљени, размажени, бунтовни, лакомислени, самовољни... Можда би ово била тачна дијагноза карактера припадника нове генерације раслабљених и за живот неспремних људи. Какав ће род родити, остаје да видимо.
Данашњи човек, можемо слободно рећи, не воли труд. Завладао је међу људима дух лењости и неспремности на било какав труд и пожртвовање. Огромна већина људи очекује некакве олакшице, пречице, лагодности да би дошли до циља и удобнијег живота.
Суд и људска правда, по правилу, су неправедни. Правда Божија је љубав, дуготрпљење, благост. Када ствари испитујемо људском логиком, наши закључци и судови лишени божанске благодати јесу људски и неосвећени те су, као такви, погрешни и неправедни.
Све зло потиче од ума који се окреће само око науке у својој потпуној удаљености од Бога. Стога овакви људи не налазе унутрашњи мир и равнотежу. Али, ако се ум окреће око Бога, онда људи и науку користе за свој духовни напредак.