Дух пожртвованости
Нема више пожртвованости међу људима. Мало је оних који би трудом и борбом до циља. Углавном сви прижељкују успех без труда, новац без рада... Па и ми хришћани бисмо да преко ноћи постанемо светитељи а да при том не начинимо никакав подвиг, да се ни за кога не жртвујемо и да се радујемо само ако нам је лагодно и удобно.
Најтеже је радити на себи
На сваком кораку можемо чути критике како у Цркви не ваља ово или оно и како би то требало исправљати. Сви све знају и свако би боље обављао туђи посао. Једино за шта се већина нас не упиње и не труди то је - рад на себи. Међутим, ако хоћеш да помогнеш не само Цркви него и друштву у целини, гледај на себе а не на друге. Исправиш ли себе, одмах ће бити исправљен и један делић Цркве, државе, народа у целини, па и целокоупног човечанства...
Ни добро без добра није добро
Дивна је она светогорска која каже да ни добро, ако се не учини на добар начин, неће донети добро. Добром циљу приличи само добро средство и начин. Ако у том ланцу и један корак изађе из домена добра - неће бити добро. Може зазвучати као игра речи али, упоредимо то са оним лакшим путем који нам се свакодневно препоручује - да циљ оправдава средство или да су за остварење циља дозвољена сва средства?
Монах и блудна страст
Страсти су, кажу свети Оци, пренаглашене природне потребе. Када се оне сједине са нашом надменошћу и сујетом, постају саме себи циљ, а тиме и господари нашег живота ако им допустимо да овладају нама. Ни један жив човек није лишен страсти међу које се, као најопаснија, појављује блудна страст. Она не оставља ни монахе на миру а борба са њом немогућа је без помоћи с више. Ево једног сведочанства.
Празник или нерадни дан
Празновање у Цркви је духовни догађај без изузетка. У њему наше су мисли, речи и чињења усмерени ка Богу, светима и догађајима које Црква празнује. Али, Празник је и дан у који се не ради никакав други посао. Макар тако мисли огромна већина, те је зато склона да у празнику препозна само и једино нерад.
Непослушност нас разбољева
Једна од најчешће помињаних тема која се односи на квалитет духовног живота јесте послушност. Послушност према црквеним властима, према духовнику, према заповестима Божијим... Одсуство послушности и самовоља увек доносе горке плодове. Искуство светих Отаца говори да су некима ти горки плодови били на исправљање и спасење, док су код неких постали отров за вечни живот. Ево приче о томе како је плод непослушности ипак довео до исцељења самовољног подвижника.
О гладноме Христу
Ко даје гладноме, нека даје са страхом као да ставља у руку лично Христу. Давалац нека даје у име Христа, а прималац нека прима у име Христа - да би Христов благослов био на обе стране. А молитва сиромаха гласовита је пред Творцем...
Послушност доноси спасење
Живимо у времену када се за непослушност сматра да је израз и одраз слободе и самосвојности, чак и креативности човека. Истовремено, послушан човек се представља као инфериоран и у сваком погледу недостојан поштовања. Ипак, послушајмо који су плодови послушности, најпре детета родитељима, а потом и свима надређенима.
Велика откривења
Дешава се често да када човек нешто прочита, осети дубоко у души да је то већ знао, чак и раније другима говорио о томе. То само потврђује да су сва знања пореклом од Бога, да их у одређеним приликама Божанска благодат открива човеку како би их препознао. То бива у духовном животу и од тих сазнања и препознавања бива велика радост.
Многобрижност
Данашњи човек је у много чему растројен: једним делом због тога што му то намеће темпо живота, другим делом због сопствене похлепе и жеље за стицањем. Последице тога су јасне: што више обавеза и послова у исто време, то више бриге и немира...
Тровање буком
Када говоримо о загађењу и нарушавању природе, некако нам се спонтано јављају узроци као што су фабрички димњаци, аутомобилски издувни гасови, хемијска средства у пољопривреди, изливање нафте и других отпадних материја у мора и водотокове... Скоро никоме не пада на памет да је бука међу највећим загађивачима човековог бића и природе која га окружује. Ова врста загађења уништава – мир!
Двеста на сат
Журба је постала једна од најпрепознатљивијих особености времена у којем живимо. Скоро да нема места до којег се не стиже журбом. Замислимо када би човеков животни век трајао неколико стотина година! Какав би то пакaо био и каква агонија од журбе. Искрено речено, скоро да смо се, захваљујући брзини живљења, сасвим приближили том паклу.
Чудесни Роман Слаткопојац
Историја наше свете Цркве обилује примерима отаца који су свој подвиг украшавали особитим даром Божијим да певају о подвизима других подвижника. Они су познати као химнографи, црквени песници и слаткопојци који су тим даром изобилно узвраћали Богу славећи га и описујући у светима Његовим. Ево дивне приче о чуду које се догодило благовољењем Пресвете Богородице са светим Романом Слаткопојцем, који је писао кондаке.
Плод послушности
Историја Цркве, и не само Цркве, преобилна је примерима који недвосмислено сведоче шта бива са децом послушном родитељима који их поучавају истини и правди Божијој. Јер, истински су само они родитељи који тако поступају. Зато би, у духовном смислу, оним родитељима који своју децу не поучавају у послушности и верности Богу више пристајало да су убице своје деце и да би таквима боље било да никада нису ни постали родитељи. Ево дивног сведочанства о послушности сина своме оцу и Оцу небеском.
У гробљанској капели
Наш Бог није Бог мртвих него је Бог живих. Зато, између нас и наших упокојених постоје везе које биолошка смрт није у стању да покида. Томе нас учи искуство. Истина, наша телесност представља значајну препреку да се у то и практично уверимо, али далеко од тога да не постоје примери који то обелодањују. Довољно је да наше тело ослаби услед болести или старости па да нам се друга реалност почне много јасније да указује.
Туђинка на земљи
Постоји у огромној већини људи један промашај, једна погрешна процена која баца у понор очајања и туге. Тај промашај јесте лажна нада, она коју усмеравамо у пролазно, трулежно, несигурно, пропадљиво. То је она нада из наших планова и представа о лепој и благословеној будућности која се, скоро увек, преокреће у своју супрoтност. А за лажну наду је потребно само једно: да заборавимо да је наша душа у овом свету - туђинка.
Добри људи
Колико се само пута догоди да нас изневере, па и казне, најближи а прихвате они које никада у животу ни видели нисмо. У свету је много је равнодушних, себичних и злих, али има и честитих, милостивих и добрих људи, које да нема овај свет не би постојао више ни један минут. А има их и више него што и наслутити можемо, и то тамо где не претпостављамо да их може бити.
Није наше да опомињемо Бога
Постоји једна појава са којом се ми људи не миримо и што ствара велико разочарење и горчину. То је благовање безбожника и грешника и патња и страдање честитих и праведних људи. У немоћи разумевања, људи често насрну на самога Бога оптужујући и осуђујући Га као кривца за такав поредак ствари.
Капела на гробљу
Погледај, Господе, на овај храм и чуј молитве које ће се Теби са овог места уздизати. Чуј и смилуј се! Ова молитва коју је пред Господа изнео цар Соломон у тек саграђеном Јерусалимском храму, молитва је и свих хришћана данашњих дана. Можда и дубља и искренија на гробљима, тамо где леже они који себи више не могу помоћи ако се ми молитвама не заложимо за њих.
Огледајмо се у Истини
Када су осуђивања у питању, видимо само - туђа. Када су пропусти у питању, видимо само - туђе. Када је ма шта лоше, ружно, недостојно, покварено... увек је и само - туђе! А колико смо пута ми били ти који смо осуђивали, пакостили, варали, сплеткарили... или, макар пропустили да учинимо оно што је по Богу, што је добро и благословено? Огледајмо се! Завиримо у себе!