Велики терет за мала плећа
У данашњем цивилизованом свету и деца све мање личе на децу. Оптерећена су свим и свачим, обавезна да освајају нова знања. Осим тога, ту су и небитне информације које нуде медији, па још и саблажњујући садржаји забаве... Свега ту има, само Христа нема! А где нема Христа, нема ни расуђивања. Џаба све то знање.
Последице греха
Грех је попут најстрашнијег отрова: сладак у устима и чемеран у стомаку. Најпре сласт а потом несносни бол и горчина. Нема веће муке него када човека мучи савест. Нема веће страхоте него када човек не сме да остане сам са собом, када се загледа у своју празну изгубљену душу. Ето цене за грех.
Освештајмо знање
Добро је знање и добро је образовање. Просвећен и образован човек су украс човечанства и живи мото његовог напретка. Уосталом, читава једна историјска епоха и носи назив – просветитељство. Али, не доприноси свако знање напретку, већ само оно које је Духом Светим освештано. Једино такво знање није у служби разарања добара до којих је човек дошао сабирајући знање надахнуто Духом.
О миру
Има ли данас у свету више коришћене речи од речи мир? Што је више изговарамо, мира је све мање. Мир се губи када се хвалимо или узносимо над братом својим, када га осуђујемо или поучавамо без кростости и љубави. Данашња цивилизација је управо цивилизација гордости и таштине. У гордом и надменом човеку мир не налази своје скровиште.
Неспособни за грех
Наше зле мисли и лоше расположење утичу на друге људе. Ради тога је потребно очистити дубину нашег бића од сваке злобе. Јер, када је наша душа посвећена онда из ње зрачи добро. Не морамо тада изговорити ни једну реч; из нас ће, једноставно, исијавати љубав.
О разликовању добра и зла
Љубав према ближњем је верно руководно начело за проверу истинитости нашег пута ка Богу. Исто тако, поуздан показатељ за разликовање добра и зла није толико свет и узвишени циљ који тежимо да постигнемо, колико средство које бирамо како бисмо циљ постигли...
Посветовњачење свештенства
Модерно време доноси собом слабљење воље човека, његово морално снисхођење и релативизацију вредности, попуштање својим страстима и слабостима. Од овога нису имуни ни свештеници па ни монаси.
Истинита љубав разоружава младе
Зло наноси велику штету људима, али, на крају уништава и – само себе. Бог своје не оставља. Чак ни гресима данашње младежи неће судити као што би судио у неким давно прошлим временима када је добра било много више на овоме свету. Осете ли истиниту, искрену љубав, млади ће поћи за њом...
Суд на први поглед
Једна од веома често испољаваних особина код човека јесте и пребрзо доношење закључака и судова о другим људима, или како бисмо рекли, суђење на први поглед. Тако донети судови не само да су погрешни, или у најмању руку, потпуно непоуздани, него и стварају штету ономе који их доноси, о чему Свети Апостол Павле пише: „Зато немаш изговора, о човече, који год судиш, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш, јер ти који судиш чиниш то исто“. (Рим 2: 1)
Људи ће се вратити изворним вредностима
Већ се у народу осећа замор од начина на који огромна већина људи живи у овом времену. Новац и потрошња као циљне вредности доносе собом и остале (не)вредности супротстављене изворној човековој природи. Звоно на узбуну је већ зазвонило. Људима су потребне хришћанске врлине и оне ће ускоро постати нешто без чега људски род неће моћи да опстане.
О миру
Људи су обично уврени да много знају па тако врло често прибегавају поучавању других, неретко и осуђивању и исправљању. Али, пошто то пречесто чине у афекту, немајући мира и сталожености, они и не слуте да је то због тога што то не чине са љубављу према ближњем. Осуђивање увек помрачује ум а то води губитку мира и смелости према Богу.
Зомбирање народа
Све се чини како би се људи успавали, зомбирали, претворили у живе мртваце савести. Медији, забава, игре, спортски догађаји... смењују једни друге одвлачећи пажњу човека са суштинских животних питања, удаљавајући га од спасења. Равнодушност све више постаје болест модерног човека кога више ни ратови не могу пренути из успаваности и мртвила.
Титуле и људска слава
Стихије пале људске природе и надменост живљења представљају камен о врату који човека вуче на дно постојања. Особито у данашњем времену науке и професионализма, човек више него икада тежи титулама и високом положају на лествици друштвених односа. Гордост и таштину још нико, ко се искрено и истински не каје, није успео одагнати из свога срца. Зато Господ и опомиње да славу не примамо од људи и да нам не помаже ни сав свет да задобијемо ако душу своју упропастимо.
Сусрет са хулницима
У најопштијем смислу, хула на Духа Светога је презир према божанским стварима, самим тим и према самоме Богу. Овде, свакако, спада и бестидност која је једна врста намерног изопачења човека који зна за истину, а ипак ради насупрот њој, гази је и искривљује како би оправдао свој пад. Зато, потребно је чувати се дрскости и бестидности, не само према ономе што је божанско, већ и према ближњима, јер су иконе Божије. И не само то, него и опоменути свакога ко у нашем присуству насрће на Бога и Божије.
Има још доброг света
На свету има премного равнодушних људи на које никаква трагедија другога човека не може оставити никакав утисак, да не говоримо о томе да их потресе или наведе на помисао да притекну у помоћ. Скоро би човек помислио да више нема сврхе живети у таквом свету. Али, ову Планету лепим местом за живот чине још увек људи који су спремни на свако добро и пожртвовање за ближњега. И, није их мали број. Има се Господ још увек коме радовати.
Запловимо реком истинског живота
Када говоримо о осуђивању ближњих углавном нам пажњу привлаче други људи и њихово понашање и поступци. Скоро да и не можемо наићи на човека који се удубљује у сопствени живот, трагајући у њему за оним лошим, које тако лако препознаје у другим људима.
Последња жеља
Човек је, кажу оци, а и свеколико искуство, најискренији на самртничкој постељи. У тренуцима када смрт тихо прилази, немајући више ни избора ни могућности, али ни илузија, претежна већина људи препознаје да је искреност оно што је насушна потреба живота. При растанку са овим светом душа тражи само оно најбоље што у њему постоји, а то је – вера и доброта.
Дух пожртвованости
Нема више пожртвованости међу људима. Мало је оних који би трудом и борбом до циља. Углавном сви прижељкују успех без труда, новац без рада... Па и ми хришћани бисмо да преко ноћи постанемо светитељи а да при том не начинимо никакав подвиг, да се ни за кога не жртвујемо и да се радујемо само ако нам је лагодно и удобно.
Најтеже је радити на себи
На сваком кораку можемо чути критике како у Цркви не ваља ово или оно и како би то требало исправљати. Сви све знају и свако би боље обављао туђи посао. Једино за шта се већина нас не упиње и не труди то је - рад на себи. Међутим, ако хоћеш да помогнеш не само Цркви него и друштву у целини, гледај на себе а не на друге. Исправиш ли себе, одмах ће бити исправљен и један делић Цркве, државе, народа у целини, па и целокоупног човечанства...
Света Литургија
Главни циљ Свете Литургије јесте причешће Светим Тајнама Тела и Крви Господа и Спаса нашега Исуса Христа. Ради тога се Света Литургија и служи. Литургија без причасника је нешто попут позоришне представе. Али, причешћивање не сме бити механичко и бесмислено приступање Путиру већ дубоко тајинство човека спремног на сједињење са Христом.