Господ нам, кроз људе покрај нас, колико год да их не примећујемо, доказује истинитост оне старе пословице: "људи су слова Божије азбуке". Нека би нам васкрскли Христос подарио снаге да у сваком човеку препознамо то слово, ту ходајућу "библиотеку", као што смо и ми сами, да би смо заиста својим животом сведочили да у почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Бог беше Реч - протојереј-ставрофор др Милош Весин.
Време поста је увек време преиспитивања и сусрета са собом, време унутрашње смотре хришћанина који трага и дијагностикује. Али, време поста је и време лечења, време труда и напора да се болест сузбије или уништи. ''Пост - молитва - покајање'' представља неисцрпну тему о којој је на предавању у Удружењу Свети Сава у Новом Саду говорио архимандрит Стефан Вучковић, игуман манастира Велика Ремета.
Спонтани побачај је тешка и болна тема. Преживљавање спонтаног побачаја има своју психолошку страну али и духовну. У психолошком смислу потребно је одтуговати болан губитак, не покушавати га умањивати (правити се да то није „прави“ губитак говорећи себи да је у питању нерођено дете) нити додавати на већ постојећу и природну патњу још и окривљавање себе због тога, затварати се у себе и развијати једно мрачно и тегобно стање душе.
Како живети у духу Химне љубави светог Апостола Павла, да ли је љубав само једно од осећања или нешто више; која је разлика између заљубљености и љубави; о љубави као жртви; љубав у нашој свакодневици, теме су које објашњава протојереј ставрофор др Милош Весин на свом предавању „Љубав је ипак од свега јача“.
Никада се у историји човечанства није толико говорио о једном стању побуђености човековог целокупног бића околностима живота као што је то данас. Та реч која је стекла универзално негативно значење и којом се покушава да означи све оно што нарушава човеково здравље у најопштијем смислу, јесте – стрес. Ми, Хришћани, рекли бисмо – искушење. Отуда, одговор на питање: шта је стрес и који је хришћански одговор на њега, у предавању протојереја-ставрофора др Милоша Весина, пароха јужночикашког.
Епископ Данило био је један од најобразованијих архијереја Српске Православне Цркве. У време његовог боравка у Београду, као викарног епископа Патријарха српског, изузетном ерудицијом и пастирском речју, одушевљавао је младе интелектуалце, нарочито студенте Београдског универзитета, за Реч Господњу и Јеванђеље Христово.
„Самоћа усамљености или тиховање самоће“ назив је предавања протојереја-ставрофора др Милоша Весина, пароха јужночикашког, које је одржао у Школи за основно и средње образовање „Милан Петровић“ са домом ученика у Новом Саду. Смисао и порука овог предавања је у томе да се повуче демаркација између самоће као позитивног и потребног и усамљености као стања непријатељског човеку а тако присутног у времену у којем живимо.
Светост породице утемељена једино и само у светости брака. Што је светији, што је бољи брак, тиме ће светија, боља, бити и породица.
Што смо ближи Богу, бићемо ближи и једни другима, што смо удаљенији од Њега, бићемо све даље и даље и једни од других. Што је сваки човек свеснији постојања лика Божијег у себи, тиме ће лакше и радосније тај лик – Божији лик – умети да препозна и у оном другом, ма како тај други био различит од њега. Предавање протојереја-ставрофора др Милоша Весина, пароха чикашког и професора Православног богословског факултета у Либертвилу.
Тема Православље - вера радости и радост вере је неопходно подсећање на радост као извор Православне духовности. Tу радост не смемо поистоветити са раскалашном опуштеношћу, нити пак са количином усиљено насмејаних лица око нас, а поготово не са еуфемизмом (срећом), речју која има звук без садржаја! Христос је извор радости и ми од Христа друге радости немамо. Суштинско је - Христос васкрсе, радости моја. Тамо где је радост, тамо је и љубав, а где су и радост и љубав, ту је онда и слобода - акценти су из излагања проф. др Милоша Весина.
Смисао богослужења и његов крајњи циљ, али и последица, јесте исцелење душе и тела, исцелење човекове личности. За разлику од лекара којима одлазимо и лековима којима прибегавамо како бисмо се излечили, кроз богослужење приступамо Христу који једини може повратити нарушену целовитост наше личности, будући да је она заједница и тела и душе и духа.
Божја реч нам већ на почетним страницама Светог Писма открива да је Бог створио човека као два пола, као мушко и женско, и да је благословио брак и породицу као заједницу љубави мушкарца и жене са њиховом децом. Данас смо, међутим, суочени са таласима, са цунамијем, са најездом многих нових система вредности који се насилно, агресивно или меком моћи и невидљивим радовима испод радара, намећу са циљем да уруше сваки постојећи природни или цивилизацијски поредак, да успоставе нову парадигму, нова правила...
Једно од највећих искушења је свеопшта и свуда присутна хомосексуализација друштва на свим нивоима, од политике, преко такозване културе, до мас медија... Такозване "параде поноса", па и планирани европрајд у Београду, то је само врх леденог брега. У питању је заправо неутољива жеља за владањем људским душама. Овде се не ради о љубави, него о вишку себељубља. Помолимо се да Христос, Које је Глава Цркве, одбрани и сачува нас и то пре свега од нас самих, а онда и од свих зала и искушења око нас.
Шта Библија и модерна психологија кажу о гневу, његовим узроцима, манифестацијама, последицама и о томе како се он лечи, говори протојереј - ставрофор проф. др Милош Весин, подсећајући на српске народне пословице: "старије је јутро од вечери", "прво испеци, па онда реци", "прогутај горку реч", али и на речи владике Николаја: "Зашто се не наљутите сами на себе, па да видите да је заправо ту узрок свега онога што испољавате према другима."
Када је Господ Исус улазио у Јерусалим, смирено, на магарету, народ је махао палминим гранама, и усхићено узвикивао: „Осана на висини! Благословен Цар који долази у име Господње!“ Уместо да се срце Господа Исуса испуни радошћу, низ Његове образе потекоше обилне сузе. Знао је да ће за пет дана исти тај народ викати: „Распни, распни га!“. То нам показује да је слава људска ништавна и да њој не треба да тежимо, него да тежимо истинској, непролазној и вечној слави Божијој. Али слава увек долази кроз крст и страдање и то је једини пут нашег исцељења и спасења. Говори свештеник Милорад Мировић.
Да би смо пришли Христу, морамо прво устати из блата греха, спрати прљавштину са нас и ушли чисти у загрљај са Господом, који нас чека у оној белој хаљини, као што је насликано на фрескама Васкрсења. Хришћанство нас позива да Богу предамо све грехе који нас удаљавају од Њега и станемо чисти пред лице и наручје Његово.
Зашто човек да буде добар? То је питање које постављамо сви себи, јер данас се зло фаворизује и нуди као могућност да се човек оствари у животу, у бизнису, у каријери, у свим сегментима живота, али то је велика превара. Крајњи циљ човековог живота јесте заједница са Богом. Да би се то постигло, човек треба да извојује победу у најтежој борби, борби са самим собом. Зато се у једној молитви каже: "Сачувај ме Боже од самога себе"' - од осталог ћу се сачувати сам.
У оквиру "Великопосних духовних вечери" гост Парохије Параговске био је архимандрит Стефан (Вучковић), игуман манастира Велика Ремета, који је одржао предавање на тему "Жива реч за живе људе". Обраћајући се окупљеном народу, он је говорио о значају Јеванђеља, али и целог Светог Писма за православне вернике, упоређујући поједине догађаје из Светог Писма и Христове поуке са дешавањима у савременом свету.
Предавање протојереја-ставрофора др Милоша Весина при Храму Огњене Марије - Сремска Каменица - Парагово. Када бисмо хтели себе да оправдамо речима: добро, људски је грешити, ја сам само човек, не треба то чинити, јер човек је велик и драгоцен призив. Нико од нас није савршен; тачно је: људски је грешити – али људски је имати снаге устати и кренути у другом правцу!