Мокра Гора у својим њедрима већ вијековима чува испосничку тајну, скривену од вјетрова и од људи. Цркву, приљубљену уз стијене, земљом "река" грли, а небом кишне капи умивају. Зидови, молитвеним сузама натопљени, сачуваше трагове великих подвижника који на пут свој ка Господу кренуше мостом Црне Реке. У таквој светињи и духовном благостању морала је замирисати и ружа из најљепше баште Божије. Ту међу стијенама почивају мошти великог чудотворца и светитеља - Светог Петра Коришког.
Недуго након осамостаљења Српске Православне Цркве 1219. године, краљ Урош Први Немањић на подручју старог рударског насеља подиже задужбину - манастир Сасе. Ово је један од најстаријих српских манастира који ће заједно са својом Митрополијом сребреничком убрзо постати и колијевка православља у Босни. Иако Сребреница доживљава потпуни процват за вријеме деспота Стефана Лазаревића, отоманским освајањима Босне манастир бива прекривен земљом и заборавом. Проћи ће четири неславна вијека до новог пламена свијеће који пале сашки рудари 1858. године откопавањем темеља старог храма. Своје трагове на овом подручју оставило је и Римско царство.
Манастир Тврдош данас је познат по маслиновом уљу, меду, сиру из Манастира Дужи и вину које попуњава трпезе од Америке до Аустралије. Мање је познато да међу зидовима храма одише велико православно светилиште. Сачуване су честице Часног Крста Христовог распећа, честице моштију Свете Анастасије мајке Светога Саве, Светог Германа Аљаског, Светог Јоасафа Српског Немањића, као и рука Свете Јелене Анжујске мајке српских краљева Милутина и Драгутина Немањића. Духовни мир међу анђелима у молитви пронашле су и честице моштију јасеновачких новомученика, али и фреска Милице Ракић, дјевојчице страдале у НАТО бомбардовању. Свој небески пут над темељима старе цркве из четвртог вијека градио је, поред Цара Константина и светог краља Милутина, и Свети Василије Острошки, родом из села Мркоњићи у Поповом пољу.
Свети Сава донио је из свете земље у Србију руку свете Текле, ученице апостола Павла из првог вијека. Неколико вијекова касније, управо ову руку патријарх српски Арсеније Четврти дароваће Старој Цркви у знак захвалности сарајевским Србима за оданост. Међу зидовима најстарије очуване грађевине у Сарајеву чувају се мошти неколико светитеља, а међу њима и ковчег са дјететом кога је по предању зла маћеха бацила низ степенице. Светим моштима младенца поклањају се не само православци, него и вјерници других религија, како би се молили за плодност или здравље своје дјеце. Величанствено здање краси и богати музеј са преко 700 вриједних експоната - рукописане књиге старе по неколико вијекова, иконе и сликарски радови домаћих и страних умјетника, стари предмети и новац. Уз Стару Цркву везује се и прва српска основна школа у том граду из 1539. године.
Да ли знате за, муком изграђену, цркву стару скоро два вијека уз коју је расла и српска основна школа? Знате ли за ризницу са преко 20 вриједних икона старих и по шест вијекова? А да ли можда знате да и ту светињу неко отима? Отима је заборав кидајући сваког дана нове фрагменте фресака светитеља и бацајући их на под, гдје су годинама у тишини расуте биле, а расуле су се јер се пред њима одавно нико Богу није молио. Храм светог Прокопија у Високом, заборављени коријен српске историје, остављен на милост вјетровима, оронуо је као запуштена кућа поред које данас једино бор уздише. Доласком Високопреосвећеног митрополита господина Хризостома и залагањем за обнову бројних храмова и манастира покренуте су и прве обнове у Високом, али преостаје још много унутрашњих радова.
Ако Требиње има свој престо, онда је на том престолу саграђена Херцеговачка Грачаница поред које хор од 57 чемпреса сунцу пјева стихове Јована Дучића тјерајући га да пуним сјајем загрли град вина, културе и платана. Требиње, град који љепотом буди љубомору свакоме ко не живи у њему, родно је мјесто великог српског пјесника и дипломате - Јована Дучића.
Косовски бој уткан је у српску душу кроз вијекове и у њој мирише као уље у латицама цвијета. И баш као што би цвијет без свог препознатљивог мириса изгубио идентитет, тако би и српска душа изгубила идентитет и постала пуста и јадна без Косова и Метохије у себи. 600 година од одласка косовских јунака у бој и вјечну славу Манастир Кнежина је 13. августа 1989. године поносно обиљежио уз присуство више од сто хиљада вјерника са простора Сарајевско-романијске регије, Косова и Метохије, али и других дијелова бивше Југославије. Гости величанственог јубилеја били су и представници Римокатоличке цркве и Исламске заједнице.
Стајати пред манастиром Дужи значи стајати пред светиоником који је први писменошћу обасјао Херцеговину, чудесним исцјељењима уливао наду српском народу у првим устанцима против Турака, топлином пружао уточиште и за руске монахе. Достојан чувања честице Часног крста Христовог распећа поново је обнављан након сваког паљења, уништавања и пљачкања од доба Турака до данашњег времена.
Кањон Дрине дом је за више од 320 српских девојака које бежећи од мучења загрљене скочише у хладне дубине. Стари Брод и Милошевићи су места страдања више од шест хиљада Срба који у пролеће 1942. године нису успели да пређу набујалу Дрину и преласком у Србију спасу се од усташких јединица.На месту страдања старобродских мученика изграђени су спомен-музеј и капела, као и 27 скулптура где свака носи име и презиме српских предака и њихове трагичне судбине.
Иако тек тринаестогодишњак Милош Давидовић из Црнче, већ је свој живот посветио Богу и свештеничком позиву. - Свако је посебан и сваком Бог нешто даје. Мени је дао љубав према цркви, некоме ће дати другу љубав. Нешто друго се не може заволети преко ноћи. Ко не ужива у Богу, не може уживати у овом животу - каже Милош чија размишљања превазилазе његове године, пише РТРС.
Десети јубиларни Илиндански сабор на Клиси започео је Светом Литургијом коју је у цркви Вазнесења Господњег, у уторак 2. августа 2011. године, служио протојереј Славко Ћирин. Свечаност је настављена у вечерњим часовима, чином благосиљања колача и кољива, које је у част и спомен Светог пророка Илије припремио господин Душан Васић, председник Црквене општине Нови Сад. После беседе оца Славка, уследио је богат културно-уметнички програм у оквиру којег је пред многобројним Новосађанима наступио Слободан Тркуља, оставивши слушаоце без даха маестралним музицирањем на петнаест инструмената.
Манастир Сопоћане, дом Свете Тројице, подигао је краљ Стефан Урош И (1243-1276) недалеко од извора реке Рашке. Манастир се налази на 17 км западно од Новог Пазара. На овом месту, изворишту српске средњевековне државе Немањића, трећи син краља Стефана Првовенчаног је иза себе оставио задужбину која својом величином и лепотом надмашује све дотадашње српске цркве. Фреске манастира Сопоћани су право ремек дело уметности, што је много година касније, Сопоћанима донело светску славу. Данас је један од најзначајнијих српских културних споменика.
Манастир Морача је један од најмонументалнијих православних средњевековних споменика Црне Горе. Подигнут је на десној обали Мораче, у проширеном делу кањона, на природној заравни сликовитог пејзажа. Морачки храм је подигао 1252. године Стефан, син краља Вукана, а унук Немањин, што се спомиње у натпису на надвратнику западног портала.
Снимак Свете Литургије у Цркви Вазнесења Господњег у Новом Саду из којег можете нешто више сазнати о литургији – шта је и из чега се састоји; о кађењу, евхаристији, символу вере и причешћу. Литургију је служио Отац Бранко Ћурчин. Текст написао Дејан Перишић. Текст читао Радослав Малеш. Продукција: Телевизија "Аполо", Нови Сад.
Манастир Раваница сазидан је 1381. године, као задужбина кнеза Лазара и кнегиње Милице. Ни једна црква није толико опевана у нашим народним песмама као Раваница. Манастир чине тврђава, конак и сама црква. Тврђава је подигнута вероватно нешто раније од цркве, још за живота кнеза Лазара, чије мошти данас почивају у манастиру Раваница.
Претрпео је многа рушења, а доласком богоборачке комунистичке власти, одузета му је и имовина. Скоро запустео, полусрушен и препуштен „зубу времена“, чекао је велику обнову, која започиње 1974.г. са доласком изузетне личности, необично моћне у вери и енергији – оца Дионисија. Он покреће и ствара, али прате га монаштво и становници, због чега Манастир Липовац постаје једна од најлепших манастирских целина у Србији. Обновљен и изграђен, блиста као у време својих првих градитеља – древних српских витезова!
О постанку Петрове цркве постоје два предања. По једном ју је сазидао апостол Тит, ученик славног апостола Павла. По другом се прича да је дупљански краљ Бела Павлимир ратовао против рашког жупана Витомира и да је са собом повео Римљане, који после победе саградише цркву у част блаженог апостола Петра.
Манастирске светиње примисмо од својих предака, не само да бисмо их чували и његовали, већ и посјећивали са пуно љубави и радости у Христу. Ево прилике да упознамо Манастир Горњак, посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, који је прва задужбина Светога великомученика кнеза Лазара косовског.
Склоњен и заваљен у једном од гротла планине Козјак, на левој обали реке Пчиње, живео је и живи Манастир свој пребурни живот 900-годишњака. Вазда нападан, рушен и паљен, данас растрзан и својатан између двеју република, верника и неверника, туриста и ходочасника и ...кога све не! Манастирски комплекс Светог Прохора Пчињског највећи је комплекс манастирских здања у Српској Православној Цркви после комплекса Манастира Хиландара на Светој Гори у Грчкој.