Никада се у историји човечанства није толико говорио о једном стању побуђености човековог целокупног бића околностима живота као што је то данас. Та реч која је стекла универзално негативно значење и којом се покушава да означи све оно што нарушава човеково здравље у најопштијем смислу, јесте – стрес. Ми, Хришћани, рекли бисмо – искушење. Отуда, одговор на питање: шта је стрес и који је хришћански одговор на њега, у предавању протојереја-ставрофора др Милоша Весина, пароха јужночикашког.
Филм „Иродови синови“ је документарно-аналитичка прича о геноциду над српским народом у Независној Држави Хрватској, који је кроз минуле деценије прикриван, излаган политичком ембаргу, забранама и цензури. Нигде у свету није забележен ни један пример постојања логора смрти за децу осим у НДХ. Зато филм посебну пажњу обраћа страдању деце, бавећи се узроцима овог свирепог злочина, откривајући истовремено његову дубину, улогу римокатоличке цркве, али и онога ко је деценијама био чувар ове страшне тајне и крашких јама.
Отац Милош Весин о актуелним али и оним ванвременским темама, о браку и разводима, о стрпљењу и праштању, о љубави и емоцијама, о вери и вирусима, о депресији и нарцисоидности, о деци и родитељима, о слободама и забранама, о животу српске дијаспоре у Америци и изазовима са којима се суочава...
На благом узвишењу са ког се, као са високе тврђаве, пружа поглед на околна насеља и путеве што воде ка њима, љубављу и трудом вјерника подигнут је храм Сабора српских просветитеља и учитеља у Олову. Храм су у Другом свјетском рату девастирале усташе и од њега направиле шталу. Након рата извршена је дјелимична обнова, али страдална судбина храм је дочекала и у посљедњем рату у Босни и Херцеговини.
Епископ Данило био је један од најобразованијих архијереја Српске Православне Цркве. У време његовог боравка у Београду, као викарног епископа Патријарха српског, изузетном ерудицијом и пастирском речју, одушевљавао је младе интелектуалце, нарочито студенте Београдског универзитета, за Реч Господњу и Јеванђеље Христово.
Најузнемирујућа исповест коју је икада чуо, била је од умирућег човека по имену Јово. Због тога, никада није осетио ни већу инспирацију након опела, као што је то било Јовино опело, каже отац Милош Весин. Само кроз свету тајну покајања и исповести можемо се помирити са Господом и окренути се радикално другачијој будућности и променити правац нашег живота. Јер, покајање није гледање у прошлост, већ гледање у сасвим другачију будућност, то је уговор са Богом о потпуно новом, другачијем животу.
„Самоћа усамљености или тиховање самоће“ назив је предавања протојереја-ставрофора др Милоша Весина, пароха јужночикашког, које је одржао у Школи за основно и средње образовање „Милан Петровић“ са домом ученика у Новом Саду. Смисао и порука овог предавања је у томе да се повуче демаркација између самоће као позитивног и потребног и усамљености као стања непријатељског човеку а тако присутног у времену у којем живимо.
Светост породице утемељена једино и само у светости брака. Што је светији, што је бољи брак, тиме ће светија, боља, бити и породица.
Храм манастира Завала у Поповом Пољу једини је примјер полупећинског храма на простору Босне и Херцеговине. Као дванаестогодишњи дјечак из Мркоњића у овај манастир долази Стојан Јовановић, потоњи митрополит херцеговачки и чудотворац острошки, Свети Василије.
Што смо ближи Богу, бићемо ближи и једни другима, што смо удаљенији од Њега, бићемо све даље и даље и једни од других. Што је сваки човек свеснији постојања лика Божијег у себи, тиме ће лакше и радосније тај лик – Божији лик – умети да препозна и у оном другом, ма како тај други био различит од њега. Предавање протојереја-ставрофора др Милоша Весина, пароха чикашког и професора Православног богословског факултета у Либертвилу.
Још од првих дана историје Цркве, телесни остаци светих Божијих људи били су предмет посебног интересовања верних. Управо нераспаднута тела Христових подвижника била су и остала сасуди Духа Светога. Као својеврсни резервоари божанских моћи, свете мошти су кроз векове биле извор исецељења и оживотворења, али и непобитни сведоци и иконе васкрсења. Отуда поштовање светих моштију представља одраз побожности и љубави хришћана према светињи.
Говорити о породици у овом, по њу опасном времену, велики је изазов али и могућност да се дође до обиља материјала који сведоче о нападима на њен интегритет. Пред нашу савест стају људи који се озбиљно баве проблемом све разорнијих антипородичних идеологија добро заштићених државним законима. Прилика је да се упознамо са њиховим ставовима који нам могу бити од огромне помоћи у борби за очување породице, а тиме и свеукупног људског друштва.
Говорити о породици у овом, по њу опасном времену, велики је изазов али и могућност да се дође до обиља материјала који сведоче о нападима на њен интегритет. Пред нашу савест стају људи који се озбиљно баве проблемом све разорнијих антипородичних идеологија добро заштићених државним законима. Прилика је да се упознамо са њиховим ставовима који нам могу бити од огромне помоћи у борби за очување породице, а тиме и свеукупног људског друштва.
Свети Василије, велики угодниче Божији, помози свима па и мени. Велики бранитељу вере Православне, одбрани и нас који твоју Свету веру држимо, и с надом теби приступамо.
Овог великог светитеља земље српске чак и безбожници поштују и са страхом спомињу његово име. Исцељивао је и још увек исцељује, од душевних и телесних болести, од лудила, од ђавоиманости...У манастиру је много записа у књигама, али је још више неизбрисивих записа у срцима оних који и данас у Острог пристижу у колонама.
Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом шабачким г-дином Лаврентијем вођен је поводом Мисионарске године Светог Владике Николаја у Епархији шабачкој. Разговор је водио главни и одговорни уредник Телевизије Храм протојереј-ставрофор Стојадин Павловић. Производња: Телевизија Храм
Тема Православље - вера радости и радост вере је неопходно подсећање на радост као извор Православне духовности. Tу радост не смемо поистоветити са раскалашном опуштеношћу, нити пак са количином усиљено насмејаних лица око нас, а поготово не са еуфемизмом (срећом), речју која има звук без садржаја! Христос је извор радости и ми од Христа друге радости немамо. Суштинско је - Христос васкрсе, радости моја. Тамо где је радост, тамо је и љубав, а где су и радост и љубав, ту је онда и слобода - акценти су из излагања проф. др Милоша Весина.
Осим што говори о јединству вере и медицине, документарни филм "Бог има задњу реч", садржи и сведочанства о чудесним исцелењима пацијената, које је савремена медицина, немоћна да их излечи, прогласила неизлечивим. Износе их лекари који су их лечили, потврђујући да је, као и у свему другом, Бог Тај који има задњу реч.
Смисао богослужења и његов крајњи циљ, али и последица, јесте исцелење душе и тела, исцелење човекове личности. За разлику од лекара којима одлазимо и лековима којима прибегавамо како бисмо се излечили, кроз богослужење приступамо Христу који једини може повратити нарушену целовитост наше личности, будући да је она заједница и тела и душе и духа.
Епископ Данило је био један од најобразованијих архијереја Српске православне цркве и веома познат широм православног света. У време његовог боравка у Београду, као викарног епископа Патријарха српског, изузетном ерудицијом и пастирском речју, одушевљавао је младе интелектуалце, нарочито студенте Београдског универзитета, за Реч Господњу и Јеванђеље Христово. Богати богословски и књижевни опус владике Данила разасут је у многобројним публикацијама, часописима и књигама, објављеним како у Српској православној цркви, тако и у издањима других сестринских Цркава.