Прича о Милану Смољановићу је сигурно нешто што вас неће оставити равнодушним. Ова је једна од најјачих прича о праштању, а говори о Србину коме је усташа побио читаву породицу. Тако тешки животни примери вреде и пред Богом и људима више него хиљаде исписаних и изговорених речи. Отац Милош Весин у овој причи говори до којих висина може да сегне човек који прашта непријатељима својим.
Личност Светог Александра Невског једна је од највећих у историји не само Руске већ и целе Православне Цркве. Када је 1237. године латински папа Гргур IX организовао антиправославни крсташки поход да би покорио руске земље, свети кнез Александар Невски је неустрашиво устао у заштиту православне вере и Свете Русије. У бици код ушћа реке Ижоре, на обалама реке Неве, он је Божијом помоћу у парампарчад разбио далеко бројнију шведску војску. Непобедив је био свети Александар Невски у свим ратовима, али не толико својом војском колико вером у помоћ Божију. Пред битку код реке Неве, Александар рече војницима: „Бог није у сили него у правди“. Томе је посвећен и овај кратки анимирани филм за децу али и одрасле.
После Октобарске револуције, мали православни манастир-острво завршава на територији Финске, где Финци постављају штаб обалске артиљерије. Совјетска страна тамо шаље младог комесара Максима Прошина (Алексеј Морозов) са тајном мисијом: под маском искушеника, Максим мора продрети на острво како би убио једног од високорангираних војних званичника Финске. Али Максим ће проћи и пут покајања и духовног препорода у манастиру да би пронашао себе и смисао живота.
Када је Господ Исус улазио у Јерусалим, смирено, на магарету, народ је махао палминим гранама, и усхићено узвикивао: „Осана на висини! Благословен Цар који долази у име Господње!“ Уместо да се срце Господа Исуса испуни радошћу, низ Његове образе потекоше обилне сузе. Знао је да ће за пет дана исти тај народ викати: „Распни, распни га!“. То нам показује да је слава људска ништавна и да њој не треба да тежимо, него да тежимо истинској, непролазној и вечној слави Божијој. Али слава увек долази кроз крст и страдање и то је једини пут нашег исцељења и спасења. Говори свештеник Милорад Мировић.
Да би смо пришли Христу, морамо прво устати из блата греха, спрати прљавштину са нас и ушли чисти у загрљај са Господом, који нас чека у оној белој хаљини, као што је насликано на фрескама Васкрсења. Хришћанство нас позива да Богу предамо све грехе који нас удаљавају од Њега и станемо чисти пред лице и наручје Његово.
Зашто човек да буде добар? То је питање које постављамо сви себи, јер данас се зло фаворизује и нуди као могућност да се човек оствари у животу, у бизнису, у каријери, у свим сегментима живота, али то је велика превара. Крајњи циљ човековог живота јесте заједница са Богом. Да би се то постигло, човек треба да извојује победу у најтежој борби, борби са самим собом. Зато се у једној молитви каже: "Сачувај ме Боже од самога себе"' - од осталог ћу се сачувати сам.
У оквиру "Великопосних духовних вечери" гост Парохије Параговске био је архимандрит Стефан (Вучковић), игуман манастира Велика Ремета, који је одржао предавање на тему "Жива реч за живе људе". Обраћајући се окупљеном народу, он је говорио о значају Јеванђеља, али и целог Светог Писма за православне вернике, упоређујући поједине догађаје из Светог Писма и Христове поуке са дешавањима у савременом свету.
Филм “Острво” Павела Лунгина је духовна психолошка драма, са изванредним глумачким остварењем Петра Мамонова у улози јуродивог старца Анатолија, који лечи, предвиђа будућност, изгони демоне. Проћелав, крезуб, у подераној мантији и неумивеног лица, отац Анатолиј, оптерећен осећајем кривице, налази се у вечитој потрази за душевним миром и опроштењем давно почињеног убиства којег не може ничим да се ослободи...
Предавање протојереја-ставрофора др Милоша Весина при Храму Огњене Марије - Сремска Каменица - Парагово. Када бисмо хтели себе да оправдамо речима: добро, људски је грешити, ја сам само човек, не треба то чинити, јер човек је велик и драгоцен призив. Нико од нас није савршен; тачно је: људски је грешити – али људски је имати снаге устати и кренути у другом правцу!
У загрљају високих планина, на путу од Ливна ка Мркоњић Граду, шири се росно Гламочко поље. У вријеме Римског царства на овом простору развијао се град Салвијум који се налазио на путу од Далмације ка Посавини, а био је једна од првих колијевки хришћанства, о чему свједоче и темељи базилике из шестог вијека. Недалеко од ових темеља саграђен је и Манастир Веселиње који чува сјећање на 806 српских гламочких новоученика и једну Хрватицу - учитељицу која је покушала спасити српску дјецу, а и сама је пронађена без душе на школском прагу.
Планинска дивља љепота слила се на таласима Бијелог и Црног Рзава са Златибора, Таре и Шаргана све до Вардишта. И баш ту, прије непуне три деценије, у плодној равници, подигигнута је црква која прерасте у манастир Вазнесења Господњег. Али, прије него што се било шта каже о овој светињи, важно је упознати се са историјом српског народа у Вардишту и запитати се гдје су се вјерници Богу молили када ове цркве није било и када се чекало на њену изградњу. Ту се, на првом мјесту, истичу манастир Добрун, црква брвнара у Вагану и Спомен-костурница палим српским војницима у Првом свјетском рату.
У селу Липље код Теслића загрљена високим липама уздиже се средњовјековна немањићка задужбина - манастир Липље. Како је манастир смјештен под брдом Осоја, историја га памти и по називу Осојница, што је често доводило у забуну да су Осојница и Осовица један манастир, а не два, како је у скоријој прошлости откривено. Mанастир датира из периода владавине краља Драгутина Немањића, што се поткријепљује археолошким истраживањима и сличним грађевинским и архитектонским рјешењем са другим задужбинама светог краља, у монаштву познатог по имену Теоктист.
Документарни филм „Клетва“ је својеврсна ретроспектива зла, па чак и више, с обзиром да открива његов узрок и илуструје последице очите у животу, како појединаца и породица, тако државе и целокупног човечанства. Он се бави снагом људског ума, јачином ријечи, изговорене или неизговорене, те духовном силом којом је обдарен човјек да може пренети на своју околину добро или зло, зависно од избора. А изборе и одлуке доносимо свакодневно...
Није псовка само реч која ружи човека; псовка је реч која убија човека. Осим што разара личност, руши духовно, душевно и телесно здравље, псовка својим демонским карактром, опаклењује човеков и земаљски и вечни живот. Документарни филм "Псовка - губа душе" непосредно је и сликовито сведочанство те страшне истине.
Данас, више него икада пре, свет запљуснут лошим вестима, тражи РАДОСНУ ВЕСТ. Где је наћи? Ко ће нам је рећи?! Да ли ви знате да је икада иједан мудрац или учитељ народа назвао своју науку: РАДОСНА ВЕСТ? Ко је тај који може уздићи правду од земље до небеса да светли свим рођеним од жене да светли и да их радује? Одговор је кратак. Једини је Христос, Син Бога живога, носилац, откривач. извор и јемац праве радости за којом чезну све душе људске.
Филм представља живо сведочанство о катастрофалној демографској стварности српске државе и народа. Сведочанство, које открива тужну истину да је српски народ на прагу свог историjског нестајања. Србија је данас земља старости, земља у којој је старачко роптање све гласније, а дечија граја све тиша и нечујнија… О овим и другим чињеницама сведоче припадници духовне и интелектуалне елите али и такозвани обични људи, сељаци, мученици, страдалници…
...Велик је Господ, и ваља Га славити, и величанство Његово не може се досегнути...
Постојање српског народа широм земаља западно од Дрине исписали су храмови, гробови и мученичке гробнице српских предака. У Илијашу, половином 19. вијека, Срби на мјесту раније цркве брвнаре подижу нови храм посвећен Светом Пророку Илији. Уз храм, отворена је и прва школа на овом подручју чије је проширење нешто касније финансирао лично краљ Александар Карађорђевић. Свака чизма газила је српску нејач на свом овом пространству, а споменици мученицима низани су један за другим како је који рат надолазио. Сваком освајачу Срби би се успротивили и крвљу плаћали борбу за своју Босну и своју слободу. Након егзодуса Срба из Сарајева 1996. године, иако је посљедњи рат увелико завршен, храм у миру је запаљен, а гробови оскрнављени. Потпуно разарање зауставили су грчки војници. Хитна је замјена кровне конструкције и покривача храма. Обнавља се и зграда некадашње школе коју је 1930. године својим средствима подигао краљ Александар Карађорђевић. У овој згради планирана је изградња апартмана који ће бити на располагању вјерницима када буду долазили да посјете гробове својих предака и храм у Илијашу.
На шумском пропланку гдје борова стража никада не дријема и уз појање повјетарца дочекује госта који долази смјестила се средњовјековна светиња - Манастир Ступље. Више од 500 честица моштију светитеља из Русије, Украјине, Грчке, Сјеверне Америке, Србије и других дијелова свијета чувају се у овоме манастиру. Манастир Ступље првобитно је грађен рашким стилом уз исти избор материјала и начин градње као и Студеница, Жича, Милешева и Сопоћани, што су потврдила и археолошка истраживања. Ово је само једно зрно у товару свједочанстава о постојању и духу српског народа у бањалучкој регији и у 13. вијеку.