Свети Серафим беше родом из места Бецила, у епархији Аграфској. Син побожних родитеља, Софронија и Марије он би одгајен од њих у врлинама и богољубљу...
После двогодишњег патријарховања би од незнабожаца мучен и поруган. Метнуше му трнов венац на главу, и најзад посекоше га за веру 606. године.
Знаменити патриције на двору Теодосија Великог. По смрти своје жене остави сујету света, повуче се из Цариграда на један столп код Ефеса где се подвизаваше пуних тридесет година.
Ученик светог Сергија Радонешког, и велики чудотворац. По смрти јављао се многима као жив, час поучавајући, час карајући, а час и исцељујући. Прешао из овог живота у бољи 1406. године.
Родио се у месту Аргос на Пелопонезу, а живео и радио као искусан лекар у Ефесу, украшен многим врлинама. Био је човек побожан, тих, љубитељ богослужења, милостив и велики ревнитељ побожности, због чега је трпео многа ружења, исмевања и понижења од неверника. Силно је жудео да покаже моћ вере своје у двобоју са једним безбожним Французом, па када је овај одустао од двобоја, Ангелис је силно желео да пострада као мученик и крвљу својом посведочи силу вере своје...
Овај христочежљиви епископ крстио једног Јеврејина који поверовао у Господа Христа. Тамошњи Јевреји, упорни христоборци, отиду великоме везиру који се у то време налазио у граду Брусу, и лажно оптуже епископа Гаврила као да је крстио Турчина. Везир изведе преда се светог архијереја, и веома љутито му рече: Пошто си се удостојио да крстиш Турчина, ти си заслужио смрт, и треба да будеш обешен. Али, ако се потурчиш, ја ћу ти поклонити живот, и удостојићемо те велике части и славе, те ћеш бити велики и славан у целој царевини нашој...
Ови свети мученици пострадаше за Христа мачем посечени.
Родом од горе Саварата, из племена Симеонова. Живео и пророковао у VII веку пре Христа за време благочестивог цара јудејског Јосије. Савременик пророка Јеремије. Имајући смерност велику и ум чист и Богу уздигнут, он се удостојио прозирања у будућност. Прорекао је дан гнева Божјега; казну над Газом, Аскалоном, Азотом, Акароном, Нинивијом, Јерусалимом, Египтом. Јерусалим је он видео као „град одметнички, оскврњен, насилнички. Кнезови су у њему лавови који ричу; судије су му вуци вечерњи; који не глођу кости до јутра. Пророци су му хвалише, варалице; свештеници његови скврне светињу, изврћу закон” (Соф 3, 1-4). Провидећи време доласка Месије, он одушевљено кличе: „Пјевај кћери Сионска; кликуј, Израиљу; радуј се и весели се из свега срца, кћери Јерусалимска!” (Соф 3, 14). Упокојио се овај тајновидац у месту свога рођења, да чека опште васкрсење и награду од Бога.