Свети мученик Атиноген
Састављач вечерње песме: Свјете тихиј. Скончао за Христа у огњу и удостојио се вечне славе у Царству Божјем.
Свети мученик Антиох
Свети Антиох беше родом из града Севастије и брат светог мученика Платона (који се слави 18 новембра). Лекар по занимању, он прохођаше градове лечећи болеснике. Тако проходећи крајеве Галатије и Кападокије и лечећи сваку врсту болести он би ухваћен од игемона Адријана. Одмах обешен о дрво, њему стругоше ребра и огњем палише. Али пошто му ове муке не нашкодише, он би бачен у тамницу...
Свети мученици Павле, Валентина и Теа
Ови свети мученици, брат и две сестре, беху родом из Египта. Ухваћени, они бише доведени у град Кесарију и изведени пред поглавара Фирмилијана. Пред овим они исповедише Христа као истинитог Бога. Због тога им сагореше десне ноге и ископаше десне очи. Затим света Валентина и Теа бише обешене о дрво, стругоше им тела и палише усијаним гвожђем и огњем, и тако их уморише. А када свети Павле би мучен, он се громко мољаше најпре за хришћане, па потом за Јевреје, Самарјане и све незнабошце, да дођу к познању истинитога Бога и престану гонити хришћане. Овом молитвом он до суза дарну све присутне. Затим му би одсечена глава. И тако сви троје примише венце мучеништва.
Свети мученик Фавст
Овај свети мученик пострада 250 године, за време цара Декија. Мучен због вере у Христа, он смело исповеди Христа. Стога би распет на крст, па изрешетан стрелама. Провевши на крсту пет дана, он предаде свету душу своју у руке Богу, од кога прими венац мучеништва.
Свети мученици Риган, Максимин, Патрофил, Амон, Теофраст, Клеоник, Петар и Исихија
Ученици свештеномученика Атиногена
Свети свештеномученик Атиноген, епископ севастијски, у Јерменији
Живљаше у једном манастиру близу града са десет својих ученика. У време Диоклецијаново дође у Севастију неки љути мучитељ хришћана Филомарх. И многе хришћане у граду похвата и поби. Кад виде Атиногена и његове ученике, он рече старцу, да принесе жртву идолима, да не погине као што су и други хришћани погинули. Одговори му Атиноген: „О мучитељу, они које ти именујеш погинулим, нису погинули, него су на небесима и ликују с ангелима”. Дирљив је призор био када је једна кошута, коју је милостиви Атиноген својом руком хранио, притекла к њему и видећи га у беди, сузе проливала. И зверови су горски имали више сажаљења према мученицима Христовим него незнабошци! После тешких мучења, при којима ангел Божји ублажаваше мученике, сви бише мачем посечени, најпре свештеници и сатрудници Атиногенови, а потом и сам Атиноген, и преселише се у небесну домовину 311. године.
Свети мученици Кирик и Јулита
Ова светитељка беше од рода племићког. Рано обудове и оста с новорођеним младенцем Кириком. Живљаше у Иконији граду ликаонијском, и беше сва предана вери Христовој. Свога синчића крсти одмах по рођењу, а када му беше три године, она га научи вери и молитви онолико колико дете тога узраста могаше примити. Када Диоклецијан нареди гоњење хришћана, у граду Иконији би проливена многа невина крв. Јулита узе свога сина и склони се од гнева незнабожачког у град Селевкију. Но и тамо не беше боље. Јулита беше ухваћена и као хришћанка изведена пред судију. Пошто Јулита храбро изјави своју веру у Господа Исуса, судија, да би је ражалио и поколебао, узе дете на своје руке и поче га миловати. Но Кирик викаше иза гласа: „Ја сам хришћанин, пусти ме матери!” и поче ручицама својим гребати судију одвраћајући своје лице од њега. Расрди се судија, тресну дете о земљу и отури ногом, а дете се скотрља низ камене степенице, и предаде Богу своју свету и невину душу. Видећи како Кирик пострада пре ње, света Јулита беше радосна и заблагодари Богу, што сина њеног удостоји мученичког венца. После многих мука и Јулита би мачем посечена 304. године. Мошти светих Кирика и Јулите до дана данашњега су чудотворне. Један део моштију ових светитеља налази се у Охриду у цркви Свете Богородице Болничке.
Свети Владимир, велики кнез руски
На крштењу назван Василије. Син кнеза Свјатослава, а унук Игора и Олге, Владимир најпре беше сав незнабожац, и по веровању и по животу. Сазнавши да постоје друге вере, он поче брижљиво испитивати, која је од њих најбоља. Зато посла и једно изасланство у Цариград. Када се изасланици вратише, саопштише кнезу, да су били на служби у православној цркви, Светој Софији и да су били „ван себе не знајући да ли су на земљи или на небу”. То побуди Владимира, да се крсти и да крсти народ свој. Главни идол Перун би свучен с брда Кијевског и бачен у реку Дњепар. Примивши веру хришћанску, Владимир савршено измени свој живот, и улагаше свој труд, да тачно испуњава све прописе ове вере. Нареди да се свуда по држави његовој зидају цркве наместо порушених идола, а сам сазида красну цркву Пресветој Богородици у Кијеву. Ова црква беше подигнута на оном истом месту, где раније мученички пострадаше за Христа свети Теодор и син му Јован (в. 12. јули). С оним истим неодољивим напором, с којим раније Владимир штићаше идолопоклонство, распростираше он сада хришћанство. Упокоји се у Господу 1015. године.