Био друг светом Дионисију Ареопагиту, и нешто после Дионисија примио веру Христову од апостола Павла. Доцније га овај апостол постави за епископа атинског. У време успенија Пресвете Богородице и Јеротеј се јавио у Јерусалиму и учествовао у погребу. Својим божанственим појањем приведе многе к срдачном умиљењу и показа себе као мужа надахнута свише. Много се потруди на делу јеванђелском, многе незнабошце обрати к истини, добро управи стадо своје словесно, и најзад мученички сконча за Христа, који му даде двојак венац у царству Свом небеском, венац јерарха и венац мученика.
Мисирац родом, и по занимању виноградар. Његови сродници и преко његове воље оженише га, но он не хте са женом живети, него је од првога дана назва сестром и посаветова је, да заједно са њим чува девственост своју ради вишег блага на небесима. И тако би са женом осамнаест пуних година. После, по договору, жена основа женски манастир у дому њиховом, а Амон оде у Нитријску пустињу, где се преда подвигу отшелничком. Велике дарове прозорљивости и чудотворства прими од Бога због чистоте срца свога. Неки муж и жена доведоше му побеснела сина да би га излечио молитвом. А Амон не хте никако. Но после дугог наваљивања родитеља, рече Амон: „У вашим је рукама и болест и здравље детета вашег. Вратите оној удовици (и рече јој име) вола украденог, и оздравиће син ваш”. Ужаснути родитељи оваквом прозорљивошћу светитеља признаше свој грех и обећаше чим дођу дому вратити украденог вола. Тада се Амон свети помоли Богу, и оздрави дете. Амон је био присни друг светог Антонија Великог. Када Амон сконча у Нитрији око 350. године, виде свети Антоније из своје келије душу Амонову у висинама и рече братији: „Данас се представи авва Амон, ево видим душу његову свету како је ангели носе на небо”.
Јеромонах и затворник. О Васкрсу 1463. године њему се догодио овакав случај. Са крстом и кадионицом он је обилазио пештере да би окадио мошти и гробове усопших светитеља. Па преиспуњен васкршњом радошћу ушавши у пештеру, он викне: „Свети оци и братије: Христос воскресе!” У том тренутку разлеже се глас из гробова силан као гром: „Ваистину воскресе!”
Најпре био небрижљив према спасењу душе своје. Но разболи се тешко, и умре, и поврати се од смрти, и би здрав. То га потпуно промени. Он се затвори у Светој Гори у келију и ни с ким ни речи не проговори дванаест година. Пред смрт отворише му монаси келију и умолише га, да им каже неку поуку. Он само рече: „Ко на смрт помишља, не може згрешити”. Од њега су произашли тзв. „исихасти”, који су ћутање, богомислије и умну молитву истицали као врховну делатност правих монаха. Они су имали нарочити скит исихаста, или безмолвника, у Светој Гори. Прича се и за светог Григорија Богослова, да је био безмолвник у време Часног Поста. Свети Исихије живео у VI веку.
УЧЕНИЦИ светог свештеномученика Дионисија Ареопагита. Пострадали за Христа мачем посечени.
Кнежеви хришћански из Аргвента. На смрт осуђени за Христа у Имеретији од калифа Емил-ел-Муменима и потопљени у реци 730. године. Пред смрт се молили Богу, да Бог опрости грехе свима онима који буду њих призивали у молитви на помоћ. По свршеној молитви пуче гром и чу се глас с неба да им је молитва услишена. Мошти им почивају у Грузији, у манастиру Моцамети.
Пострадао са Св. Кипријаном и Јустином (чији је спомен под данашњим датумом).