Рођен и васпитан као хришћанин у великом Новгороду. По смрти својих родитеља замонаши се и предаде тешком подвигу. Основа манастир на обали реке Волхове, на месту где му се показа светлост небеска. За живота и по смрти велики чудотворац, прозирући у тајне људске, изгонећи духове нечисте, и лечећи све болести на људима. Слуга кнеза Василија Васиљевича беше тешко болестан, те умоли да га однесу на гроб светог Варлама. Још нареди, да ако би успут и скончао, да га мртва носе к светитељу. Тако се и догоди. Он умре на путу, и однеше га мртва у манастир, где оживе, и устаде, и поклони се гробу светитеља. Цар Иван Грозни нареди 1471. године, да откопају гроб светитеља. Тек што су почели откривати, дигне се пламен из гроба и букне уз зидове цркве. Цар се толико уплаши, да побегне из храма, и у хитњи заборави свој штап, који се и до дан данас чува крај гроба светитељева. У спомен овога чуда празнује се свети Варлам поново у петак после Недеље Свих Светих.
Ово се догоди у Цариграду 472. године за време цара Лава Великог и патријарха Генадија.
Блажени Лука беше родом из града Тавроменије на Сицилији. Још у младим годинама он марљиво посећиваше цркве Божије, и не само слушаше реч Божију него је и извршиваше. А када родитељи хтедоше да га ожене, он ноћу напусти родитељски дом и оде у непроходну пустињу, и тамо живљаше са зверињем...
Свети Герман био из бојарске породице Пољевих, потомака Смољенских кнезова. Родио се у самом почетку шеснаестог века у граду Старици.[18] На крштењу добио име Григорије. Од ране младости волео црквена богослужења и читање Светога Писма, био крајње умерен у храни, и све време упражњавао врлине. У својој двадесет петој години, он са благословом родитеља, ступи у Волоколамски Јосифов манастир, и замонаши се добивши име Герман. Као монах он се свом душом одаде монашким подвизима...
ПРЕПОДОБНИ Лука био економ светог манастира Печерског. Његове нетљене и чудотворне мошти почивају у пештери светог Антонија Печерског.
ЖИВЕО у време цара Теофила иконоборца (829-843). Родио се у селу Сика у Китрији на Кипру. Примио монашки чин, па онда чин презвитера од епископа Хитре (Китријског) Евстатија, кога је и наследио као епископ. Био заробљен заједно са својим стадом од Египћана. Вративши се из заробљеништва на Кипар, поживе остатак свога живота на земљи побожно и богољубно. Отишао Господу своме у дубокој старости.
ОВАЈ блажени слуга Христов скончао у миру.
Спомиње се у Јерусалимском канонарију и празнује заједно са Павлом епископом (в. Јерус. канонариј, изд. Калиста Архим., стр. 117). У истом Канонарију се спомиње Св. Доментије и 6. новембра; не зна се да ли овај исти или неки други.
Родом из града Едесе у Финикији, обоје од родитеља незнабожачких. Мати Галактионова беше нероткиња све док не би крштена. Потом приведе она и мужа свог к вери правој, и крсти и васпита у вери хришћанској сина свог Галактиона. Када Галактион приспе за женидбу, упокоји му се добра мајка Левкипија, а отац обручи за њ неку девицу Епистиму. Галактион не хте нипошто ступити у брак, те најпре посаветова Епистиму да се крсти, а потом и да се замонаши истовремено са њим. Удаљише се обоје на гору Пуплион, Галактион у мушки а Епистима у женски манастир. И свако од њих двоје показа се у свом манастиру право светило. Први на труду, први на молитви, први у смирености и послушности, први у љубави. Из манастира не излажаху, нити једно друго видеше више осим пред смрт. Наста љуто гоњење, и њих двоје беху изведени на суд. И када Галактиона немилосрдно шибаху, Епистима плакаше. Тада и њу шибаху. Потом одсекоше им руке, па ноге, па најзад и главе. Њихова тела узе Евтолије и часно сахрани. А тај Евтолије беше најпре роб Епистиминих родитеља, а после монах заједно са Галактионом. Он и написа житије ових дивних Христових мученика који пострадаше и венце на небу примише 253. године.