Поверовале у Господа Христа преко светог мученика Христофора. Зато их цар стави на страшне муке, и оне пострадаше за Христа.
Обојица из Рима. Епимах пострада у Александрији 250 године; свете мошти његове пренесене у Рим на кратко време пре Гордијанова мучеништва, и положене тамо у катакомбама њиховог имена. - За неустрашиво исповедање Христове вере свети Гордијан би страховито мучен, па најзад мачем посечен 362 године.
Овај преподобномученик роди се на Истоку, од родитеља благородних и побожних. Још измалена избегавао је дружење са својим вршњацима, а радо је општио са старцима и паметним људима. Када постаде пунолетан, он би узет у царску војску, пошто беше врло храбар. За кратко време он у биткама показа таква јунаштва, да постаде свима познат и славан. Ова слава његова допре и до ондашњег цара грчког. Цар позва Николаја к себи у двор. Видевши да је паметан и врло отресит, цар га постави за војводу једне покрајине, и даде му на службу потребан број војника.
Родом из Антиохије Сиријске, ученик светог Јована Зедазнијског, он је заједно с њим, по наређењу Божјем, отишао у Грузију ради ширења вере Христове. И тамо, трудећи се на њиви Божјој, предавао се најстрожијим подвизима монашким. Живео је у пећини, коју је сам издубио у стени. Ту је њега нашао велможа Евагрије. Усхићен подвизима христочежњивог подвижника, велможа га умоли да га прими за свога ученика. И уз помоћ овог свог ученика преподобни Шио устроји манастир, који је некада имао мноштво монаха и називао се, по имену оснивача, Мгвински, и налази се на триестак километара од Тифлиса. Преподобни Шио је откривењем Божјим унапред сазнао час свога упокојења; а упокојио се у седмом веку. Свете мошти његове и сада служе као заштита и одбрана манастира, који је једини остајао читав усред честих опустошења Грузије.
o_slovo>+++ Вазнесење Господње - СпасовданВазнесење Господње празнује се четрдесет дана после Васкрса, тачније у четвртак шесте недеље после празника Васкрсења Христовог. На вечерњој служби која се служи у сриједу уочи Вазнесења врши се у складу са црквеним типиком, такозвано Оданије Пасхе, нека врста опраштања са Васкрсом. Почетак и крај службе се на тај дан, врши исто као и на сам Васкрс. Поново се пјевају радосна стихови: «Нека васкрсне Бог и расточе се непријатељи Његови...» и «Ево дана који је створио Господ, узрадујмо се и узвеселимо се у њему...». Кад ластама понестане хране и кад се студ приближи, оне се онда крећу у топле пределе, у пределе обилне сунцем и храном. Напред лети једна ласта просецајући ваздух и отварајући пут, а њој следи остало јато. Кад нестане хране за душу нашу у овом материјалном свету, и кад се приближи студ смрти - о, има ли каква ластавица, која ће нас повести у топлији предео, где је обиље топлоте и хране духовне? Има ли таквог предела? Има ли, има ли, такве ластавице?
У време цара Констанса, сина светог Константина, и патријарха јерусалимског Кирила појави се изјутра у девет сати Часни Крст над Голготом простирући се до изнад Горе Маслинске. Беше тај Крст светлији од сунца и краснији од најлепше дуге. Сав народ, и верни и неверни, оставише своје послове и у страху и дивљењу посматраху то небеско знамење. Многи неверници обратише се вери Христовој, а тако исто и многи јеретици аријани оставише своју злобну јерес и вратише се Православљу. О овоме знамењу написа патријарх Кирил писмо цару Констансу, који и сам нагињаше аријанству. То се догодило 7. маја 357. године. Тако се и овом приликом показа, да вера хришћанска није у мудровањима светским по чулном разуму људском него у сили Божјој, показаној кроз чудеса и знамења безбројна.
Овај светитељ беше официр римски у време цара Максимијана. Одговарајући на суду за своју веру у Христа, он рече да је наследио веру благочестиву од својих родитеља, и да се у њој утврдио видећи многа чудесна исцељења од моштију хришћанских светитеља. После великих мука претрпљених храбро у тракијском граду Пиринту Акакије би преведен у Византију где издржа нове муке, док најзад не би мачем посечен. Чесно пострада и пресели се у царство вечне радости 303. године.
У VI веку, а на двесто година после тога како је света Нина проповедала Јеванђеље у Грузији, јави се Пресвета Богоматер Јовану, подвижнику Антиохијском, и нареди му да избере дванаест својих ученика и оде у Грузију да утврди веру православну. Јован тако и учини. Приспевши у Грузију, ових дванаест мисионара буду свечано дочекани од кнеза те земље и католикоса Евлалија, и одмах с ревношћу отпочну свој посао. Народ се стицао око њих у гомилама, и они су га утврђивали у вери великом мудрошћу и чудесима многим. Началник свих ових христољубивих мисионара био је свети Јован Зедазнијски. А имена су њихова: Авид, Антоније, Давид, Зинон, Тадеј, Иса, Издериос, Јосиф, Михаил, Пир, Стефан и Шијо. С апостолском ревношћу сви они утврђиваху веру Христову у Грузији, основаше многе манастире, и после себе оставише многе ученике. Тако се удостојише славе на небесима и силе на земљи.
Смело исповедајући и проповедајући Господа Христа, блажени мученик Максим многе незнабошце приведе вери Христовој. Зато најпре претрпе многе муке, а напослетку би каменован. Са таким, своје врсте венцем начињеним од камења око његове главе, он оде ка Господу, да од њега прими венац мучеништва.
Видети о њима под данашњим даном: Спомен преподобних отаца Грузинских. - О преподобном Шијо види и 9. маја.