„А кад се наврши вријеме, посла Бог Сина својега јединороднога” (Гал 4, 4), да спасе род људски. И кад се испуни девет месеци од благовести, коју јави архангел Гаврил Пресветој Деви у Назарету, говорећи: „Радуј се, благодатна... ево зачећеш и родићеш сина, и надјени му име Исус” (Лк 1, 18 и 31). У то време изиђе заповест од кесара Августа, да се попише сав народ у Царевини римској. Сходно тој заповести требаше свако да иде у свој град и тамо се упише. Зато Јосиф Праведни дође с Пресветом Девом у Витлејем, град Давидов, јер обоје беху од царског колена Давидова. Па како се у тај малени град слеже много народа ради пописа, не могоше Јосиф и Марија наћи конака ни у једној кући, због чега се склонише у једну пећину овчарску, где пастири овце своје затвараху. У тој пећини, а у ноћи између суботе и недеље, 25. децембра роди Пресвета Дева Спаситеља света, Господа Исуса Христа. И родивши Га без бола, као што Га је и зачела без греха, од Духа Светога, а не од човека, она Га сама пови у ланене пелене, поклони Му се као Богу и положи Га у јасле. Потом приђе и праведни Јосиф, и он Му се поклони као божанском плоду девичанске утробе. Тада дођоше и пастири из поља, упућени од ангела Божјег, и поклонише Му се као Месији и Спаситељу. И чуше пастири мноштво ангела Божјих где поју: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк 2, 14). У то време стигоше и три мудраца с Истока вођени чудесном звездом, са даровима својим: златом, ливаном и измирном, и поклонише Му се као Цару над царевима, и дариваше Га даровима својим (Мт 2). Тако дође у свет Онај, чији долазак би проречен од пророка, роди се онако како би проречено: од Пречисте Деве, у граду Витлејему, од колена Давидова по телу, у време када више не беше у Јерусалиму цара од рода Јудина, него цароваше Ирод туђин. После многих Својих праобраза и наговештења, изасланика и весника, пророка и праведника, мудраца и царева, најзад се јави Он, Господар света и Цар над царевима, да изврши дело спасења људског, које не могоше извршити слуге Његове. Њему нека је вечна слава и хвала. Амин.
Неки мисле да је овај велики светитељ био балкански Словен пореклом. У време цара Никифора Никола беше војвода и заповедаше над једним делом војске, која пође у рат на Бугаре. Успут Никола заноћи у једној крчми, где имаде једно велико искушење и један чудан сан. Тај сан се потпуно обистини у рату, у коме Грци беху страшно потучени од Бугара 811. године. Никола се спасе; па из благодарности према Промислу Божјем он остави свој војнички чин и замонаши се. Дуго се подвизавао и подвигом толико усавршавао да је постао велики прозорљивац и угодник Божји. Скончао мирно у IX веку и преселио се у блажено Царство Христа Господа.
ПОСТРАДАЛИ за време Максимијана (286-305) и Магненција. Ухваћени као хришћани од Вавда игемона, (вероватно у Македонији, јер као што је познато Вавд је био игемон Адријанопоља у Македонији), и пошто се нису дали убедити да се одрекну Христа, обешени су главом надоле и немилосрдно стругани гвозденим ноктима. Подвргавани су и другим страховитим мучењима, док им најзад није глава одсечена.
ОВАЈ свети мученик сверадосно пострада за Господа Христа мачем посечен.
РОДИО се у близини Анкире Галатијске, у Малој Азији, и подвизавао се као монах у манастиру светог Саве Освећеног, у Палестини. Савременик и очевидац разрушења и опустошења Јерусалима и Палестинских манастира од стране Персијанаца и Сарацена, 614. године. Чувен по врлинама и светости. Као други Јеремија оплакао опустошење Јерусалима и одношење Часног Крста Господњег у Персију од стране незнабожаца. Оставио књигу узвишене садржине, звану Пандекта, у сто тридесет глава. Упокојио се око 635. године.
ОВАЈ свети мученик пострадао за време Ликинија (307-323), коме је био оптужен као хришћанин. Пошто је ухваћен, он би вешан о дрво и немилосрдно струган, а затим предан Зиликинту игемону на испитивање. Пошто га Зиликинт не могаде убедити да се одрекне своје вере, Кастул би љуто мучен, па му најзад глава би одсечена мачем.
Спомен овог Св. Новомученика Ахмеда врши се и 3. маја, где видети опширније о њему.