Из града Левкосије (данашње Никозије) на острву Кипру, од побожних родитеља Луке и Лурдане. Отпутовавши у Египат здружи се тамо са једним отпадни|ком од хришћанске вере. Једном, у пијаном стању, он се одрече Христа и потурчи се. Али чим се отрезни, он се стаде горко кајати. И не налазећи мира души својој, он стаде лутати и лека души својој тражити. Тако дође у Бејрут и тамо се исповеди код ондашњег архијереја. Ово духовно лице му препоручи лек: да се наоружа духовним оружјем истинског и свесрдног покајања и да ступи у немилосрдну борбу са духовима зла испод неба. И Полидор се одмах поче постити, Богу молити, метанија чинити, свештене књиге читати, нарочито Житија Светих.
За царовања римских царева Диоклецијана и Максимијана (282-305 г.) пострадаше за Христа у Никомидији 3618 мученика, који добровољно дођоше из Александрије. По убиству светог Петра, архиепископа Александријског, његове убице повероваше у Господа са свима домашњима својим и са многим другима који жуђаху да умру за Христа. Узевши дакле са собом своје жене и децу и све ближње, они драговољно пођоше у Никомидију на мучење за Господа Христа, и изађоше пред цара вичући: "Ми смо хришћани!" Чувши то Диоклецијан се смути, и најпре их ласкама наговараше да се одрекну Распетога. А када они то не хтеше учинити, он нареди војницима да их пред њим исеку мачевима и тела њихова баце у горске провалије. После много година чесне мошти њихове бише пронађене, по чудесима која биваху од светих мученика.
Ови свети мученици бише оптужени као хришћани код старешине Вавде, у Адријанопољу у Тракији. На његово питање ко су, одакле су и какво им је занимање они одговорише да су хришћани. Старешина им заповеди да принесу жртве идолима, но пошто они одбише, бише жестоко бијени воловским жилама и тако мученички скончаше и душе своје предадоше у руке Господа свога. (Од овог истог незнабожног старешине пострада и св. мученик Амун ђакон, који се помиње 1. септембра).