Бачене у море, но море их не прими. Оне хођаху по мору као по суху и појаху Богу: „Једно поприште трчах, Господе, и војска гоњаше за мном, Господе, и не одрекох се Тебе, Господе, спаси дух мој!” - видећи их тако незнабошци, најпре се задивише, но потом везаше им камење о врат и поново их бацише у дубину морску, и потопише. Сви чесно пострадаше за Христа Цара и Господа 281. године
Михаило беше из села Вурле у Малој Азији, ткач по занимању у граду Смирни, млад и веома леп. У својој осамнаестој години обманут од једног Турчина кафеџије, он се одрече хришћанске вере у прву суботу светог Великог Поста, и ступи код тог кафеџије да ради под плату. А када настаде светли празник Васкрсења Спасова, Михаило видећи како сви хришћани радосно и весело празнују Васкрс и певају тропар "Христос воскресе", дође к себи и увиде какав је страшан грех учинио, покаја се, остави посао у кафани, придружи се хришћанима , па стаде и сам певати с њима "Христос воскресе". Видевши то, Турци га стадоше грдити, говорећи му да не доликује једном муслиману да пева и говори оно што је само хришћанима својствено. А он им одговори: Сутра ћете видети ко сам био и шта ћу постати.
Родом из Грчке. Пострадала у ускршње дане, кад и свети Леонид са седам светих мученица. Са осталим хришћанима у сеоској цркви појала и славила Бога. Пред судијом смело исповеди своју веру у Христа. Зато би бачена у тамницу. А кад је изведоше из тамнице, најпре јој језик отсекоше, затим јој зубе избише, па јој најпосле главу одрубише. И тако блажена мученица узиђе на небо са венцем победе.
Ови беху из броја Седамдесеторице апостола. Аристарх би епископ у Апамији Сиријској. Помиње га апостол Павле неколико пута (Дап 19, 29; Кол 4, 10 ; Фил 24). У Ефесу био је ухваћен са Гајем од гомиле народа, која се беше дигла против Павла. Колошанима пише апостол Павле: „Поздравља вас Аристарх који је сужањ са мном” (Кол 4, 10). А у посланици Филимону назива Павле Аристарха „Сарадницима мојим” (Фил 1, 24), заједно са Марком, Димасом и Луком. Пуд је био угледан грађанин римски. Апостол Павле га спомиње једанпут (2. Тм 4, 21). Дом Пудов био је најпре уточиште врховним апостолима, а после се обратио у цркву, названу Пастирска. Трофим је био из Азије (Дап 20, 4) и следовао је ап. Павлу на његовом путу. На једном месту пише апостол Павле: ”Трофима оставих у Милиту болесна” (3. Тм 4, 20). У време Неронова гоњења, када апостол Павле би посечен, посечени беху и сва три ова славна апостола.
У готској страни беше сурово гоњење на хришћане. Неки кнез готски дође у село, где живљаше овај благочестиви Сава и упита сељаке, да ли у њиховом селу има хришћана. Они га са заклетвом увераваху да нема ниједнога. Тада Сава стаде пред кнеза и народ и рече: „Нека се нико не заклиње за мене, ја сам хришћанин”. Видећи га кнез бедна и сиромашна, пусти га с миром, говорећи: „Тај нити може штетити, нити користити!” Друге године пак о Васкрсу дође неки свештеник Сансал у то село и отпразнова светлу Пасху са Савом. Чуше то незнабошци, па изненадно нападоше на дом Савин, и почеше штаповима немилосрдно тући угоднике Божје, а још уз то Саву нага вукоше по трњу, па их онда обојицу везаше уз дрво, и нуђаху им да једу меса од идолских жртава. Но Божји људи, сећајући се речи апостолских, одбише да једу од нечистих ђаволских жртава. Најзад осуди кнез Саву на смрт и предаде га војницима. Пун радости пође Сава на губилиште хвалећи Господа. Познавши у њему доброга човека, војници га хтедоше успут пустити, но Сава се веома ожалости због тога и рече војницима, да су они дужни испунити заповест кнежеву. Тада га војници доведоше до једне реке, везаше камен о врат и бацише га у воду. Тело његово би избачено на обалу. Доцније грчки војвода Јуније Соранос, у време цара Валента, ратујући с Готима, нађе Савино тело и пренесе га у Кападокију. Пострада свети Сава у својој тридесет првој години, 372. године.
Две благочестиве Римљанке. У време цара Нерона сабираху посечена тела апостолских ученика и чесно их сахрањиваху. Због тога беху оптужене и бачене у тамницу, па после дугих истјазања (одсецали им груди и језик) посечене.
Свети Леонид беше епископ града Атине у првим вековима. Упокојио се у миру
Постао папом 5. јула 649. године баш у време јаросне распре православних с јеретицима монотелитима (једновољницима). Цароваше тада Констанс II, унук Ираклијев, а патријарх цариградски беше Павле. Да би успоставио мир у цркви сам цар написа књижицу Гипос, која би веома по вољи јеретика. Папа Мартин сазва сабор од сто пет епископа, на коме се осуди ова књижица царева. У исто време написа папа писмо патријарху Павлу молећи га да се држи чисте вере православне и да цара саветује, да се окане јеретичких мудровања. То писмо разљути и патријарха и цара. И цар посла некога војводу Олимпија у Рим, да доведе папу везана у Цариград. Војвода се не дрзну везати папу, али наговори једног војника, да га мачем убије у цркви. Но када војник уђе у цркву с мачем скривеним, наједанпут ослепи. Тако Промислом Божјим Мартин избеже смрт. У то време нападаху Сарацени на Сицилију, и војвода Олимпије оде у Сицилију, где и умре. Тада сплетком патријарха-јеретика Павла цар посла другог војводу, Теодора, да веже и доведе папу под оптужбом, да он, папа, стоји у дослуху са Сараценима, и да не штује Пречисту Богоматер. Када војвода стиже у Рим и прочита оптужбу против папе, овај одговори, да је то клевета, да он нема никакве заједнице са Сараценима, противницима Хришћанства, „а пречисту Богоматер ако ко не штује и не исповеда и њој се не клања, да буде проклет и овога и онога века”. Но то не измени одлуку војводину. Папа би везан и доведен у Цариград, где болан преболан лежаше дуго у тамници, мучен тескобом и глађу, док најзад не би осуђен на прогонство у Херсон, где поживе две године и сконча предав душу своју Господу, ради кога је много пострадао, 655. године. На две године пре њега умре окајани Павле. И кад га цар посети пред смрт, он окрете главу дувару и плакаше исповедајући да је много грешио против папе Мартина, и молећи цара да Мартина ослободи.
Сва тројица беху најпре незнабошци и поклоници огња. Беху слуге на двору кнеза литовског Олгарда у Вилни. Раније се именоваху: Круглец, Кумец и Нежило. Сва тројица крштени од свештеника Нестора. Сва тројица обешени, један за другим, на једном истом дубу, 1347. године. Тај дуб хришћани посеку и саграде цркву у славу Свете Тројице, у коју положе чесне мошти мученика, а на пању од дуба направе часну трпезу. Мошти њихове су у Вилни.
Био је најпре глумац комедијант. Ради увесељења народа он је најрадије играо улогу мученика за веру исмејавајући хришћане на све могуће начине. Но када наста гоњење хришћана у време Максимијана, његов дух се потпуно промени. Он пред народом викну велегласно, да је он хришћанин, и да се не шали. Због тога би Ардалион суђен, и пострада за Христа, и умре привезан на усијану гвоздену лесу, одигравши тако праву и чесну улогу мученика.