С ВЕТИ Димитрије беше из села Доада (или Давудије), близу града Амапасе, у Тракији. Пострада за царовања Максимијана Галерија. Оптужен као хришћанин, он би изведен на суд пред царског намесника Публија. На саслушању он смело исповеди Христа као истинитога Бога, говораше присутнима о Духу Светоме, и учаше их о оваплоћењу Господа Исуса Христа, о Његовој благости, човекољубљу и домостроју спасења. Затим изобличи душегубну лаж идолопоклонства, показавши да су идоли слепи и глуви, као и они који их поштују. Својим речима он силно разјари намесника, и овај нареди да му се одсече глава. И тако сконча добивши од Господа небески венац. Чесне мошти светог Димитрија бише погребене од верних и богобојажљивих људи, и дају исцељења свима који им прибегавају.
ЕПИСКОП Селевкијски. Живео и упокојио се у четвртом столећу. Један од 318 отаца Првог Васељенског Сабора. Истакао се својом ревношћу у борби против Аријеве јереси. Због подвижничког живота Бог му дао дар чудотворства.
ОBУ тројицу мученика са њиховом дружином спомиње Париски кодекс 1578. и Патмоски 266. По свему судећи то су други свети мученици од оних који се празнују 5. новембра под истим именом, али без Неарха.
За кнезовања великога кнеза Московскога и целе Русије Василија Јоановича у области Вологодској, близу манастира преподобног Корнилија, појави се неки дечак, пo имену Теофил. Он се настани код једног човека коме име беше Василије. У дечака бејаше обичај: сваки дан посећивати богослужење, сваку ноћ проводити у молитви, непрестано бдећи...
С почетка грешница. Потом се покајала и постала верна супруга цара Јустинијана I; проводила живот у чистоти и побожности. Заштитница Православља. Скончала 548. године.
Свети новомученик Константин родио се на острву Идра. Отац му се звао Михалаки, мајка Марина. У осамнаестој години својој Константин пређе на острво Родос, и тамо ступи у службу код родоског поглавара Хасана. Својом окретношћу, честитошћу и вредноћом, Константин скрену на себе пажњу свога господара, који скова у срцу свом намеру да Константина на сваки начин преведе у мухамеданску веру...
БИО најпре ђакон и хартофилакс Велике цркве (Свете Софије). Временом још више напредовао у служби, док не би изабран за Цариградског Патријарха као наследник Петров (665. г.), како о томе сведочи Никифор Калист. Остао на трону три године, побожно и богољубиво управљајући народом Божјим. Упокојио се у миру. (По једном Париском Кодексу празнује се 15. новембра).
Родом из Витсаиде крај језера Галилејског, као и Петар и Андреја. Одмалена научен Светом Писму, Филип се одмах одазва позиву Господа Исуса и пође за Њим (Јн 1, 43). По силаску Светог Духа Филип је ревносно проповедао Јеванђеље по многим странама Азије и по Грчкој. У Грчкој хтедоше га Јевреји убити, но Господ га спасе моћним чудесима својим. Тако архијереј јеврејски, који се устреми на Филипа да га бије, наједанпут ослепи и сав поцрни. И би земљотрес велики и земља се раступи и прогута злобне гонитеље Филипове. И друга многа чудеса збише се, нарочито исцељења болних, због којих многи незнабошци повероваше у Христа. У граду фригијском Јерапољу свети Филип се нашао на заједничком послу јеванђелском са Јованом Богословом, својом сестром Маријамном и Вартоломејом апостолом. Ту би нека опасна змијурина, коју незнабошци храњаху брижљиво и клањаху јој се као Богу. Апостоли Божји молитвом као копљем умртвише ту змијурину. Тиме навукоше гнев помрачених људи. И озлобљени незнабошци ухватише Филипа и распеше га наопако на дрвету, потом распеше и Вартоломеја. У том се земља раступи и прогута судију и многе друге са њим. У великом страху потрчаше људи да скину распете апостоле. Но успеше само Вартоломеја да скину жива; Филип, пак, беше издахнуо. Вартоломеј постави крштенима за епископа Стахија, кога пре тога он и Филип беху исцелили од слепила и крстили. Беше Стахије четрдесет година слеп. Мошти светог Филипа пренете су доцније у Рим. Пострада овај дивни апостол 86. г. у време цара Дометијана.
Отац Григоријев био знатан чиновник на двору цара Андроника II Палеолога. Даровити Григорије, свршивши светске науке, не хте поћи на дворску службу, него се удаљи у Свету Гору и замонаши. Подвизавао се у Ватопеду и Лаври. Водио борбу са јеретиком Варламом и најзад га победио. Посвећен за митрополита солунског 1347. године. Прослављен и као подвижник, и као богослов, и као јерарх, и као чудотворац. Јављали му се наизменично: Пресвета Богородица, свети Јован Богослов, свети Димитрије, свети Антоније Велики, свети Златоуст, ангели Божји. Управљао црквом Солунском тринаест година, од којих једну годину провео у ропству код Сарацена у Азији. Упокојио се мирно 1360. године и преселио у Царство Христово. Мошти му почивају у Солуну где се налази и красна црква његовог имена.