Родом из Москве, од рода великашког. Као младић примио монаштво у обитељи светог Сергија Радонежског. Као узорит монах би изабран за игумана, но он жуђаше за молитвеном самоћом, и удаљи се у Комељску шуму, где се до смрти подвизавао борећи се храбро са великим искушењима демонским. Упокојио се у Господу 1550. године.
Исповедник. Велики подвижник олимпијски. Пострадао у старости од деведесет пет година у време иконоборства, 716. године.
Овај свети отац Дионисије прославља се 17 децембра, где се и говори опширније о његовом богоугодном животу. На данашњи дан слави се пренос његових светих и нетљених моштију са острва Строфадон на његово родно острво Засинт (у Јонском мору) године 1716.
У младости био ученик светог Поликарпа, ученика апостолског, који га посла у Галију на проповед. После мученичке смрти светог Потина би Иринеј постављен за епископа. У својим многобројним списима Иринеј је час излагао веру православну, час је опет бранио од јеретика. Пострадао за Христа у време цара Севера 202. године са многим хиљадама хришћана (деветнаест хиљада).
Пострадао у Марсељу у III веку. После љутих мука, бачен у тамницу, где обрати стражаре у веру Христову. Распет на крсту скончао.
Племић енглески. Скрио у своме дому хришћанског свештеника у време гоњења, и од овога поучен био вери Христовој. Тада он даде своје одело свештенику, а он се обуче као свештеник и предаде се мучитељима. Осуђен на смрт, он и свога џелата приволи вери Христовој.
У Нурсијској области живљаху заједно у пустињачкој усамљености два мужа у светом монашком лику; једном беше име Евтихије а другоме Флорентије. Евтихије, загреван топлотом духовне ревности, стараше се не само о своме спассњу него се брињаше и о спасењу других, и труђаше се да својим душекорисним поукама и саветима многе душе приведе к Богу; а Флорентије, у простоти својој, гледаше само себе, проводећи живот свој у молитвама. Недалеко од обиталишта ових преподобних отаца налажаше се манастир. Догоди се да у том манастиру умре ава, и монаси скупа дођоше к Евтихију и умолише га да им буде ава у њиховом манастиру. Одазвавши се њиховим молбама Евтихије оде к њима и прими управу манастира, а друга свог Флорентија остави да се сам подвизава на том усамљеничком месту, да не би опустела мала црква коју они онде имађаху.
Најпре био презвитер при цркви Влахерни; под царем Јустинијаном II, године 693, постао патријарх Цариградски. За своју непоколебљиву ревност о Цркви Божјој, јер није хтео да благослови рушење једног храма у Цариграду (Богородичиног митрополитског храма), он примио мучеништво од споменутог цара: светог Калиника најпре мучише, па га онда послаше у Рим, и тамо зазидаше у камени зид; када после 40 дана развалише зид, светог Калиника нађоше још жива, али након четири дана он сконча. Свето тело његово би погребено у Риму (око 705 године), у цркви Светих Апостола Петра и Павла.
Овај свети епископ града Сарда (у Малој Азији) живљаше у време патријарха Цариградског Николаја Мистика (912-925 г.), који му и пријатељска писма писаше. Спомиње се у Синајском рукописном минеју број 631 (из 10-11 века), где има заједнички канон са светим мучеником Лупом, напред споменутим.