Свети мученик Татуил
Свети мученик Татуил, пострадавши за Христа, сконча обешен о јабуку.
Света преподобномученица Евдокија
Ова света мученица Христова Евдокија беше рођена на Истоку. Одведена од Персијанаца у ропство, она у Персији поучаваше све заробљенике Светом Писму, пошто беше васпитана на њему и добро га познаваше. То се прочу, и к њој стадоше долазити жене Персијанаца; с њима се она зближи и спријатељи, и многе од њих преведе у хришћанску веру. Због тога би оптужена судијама...
Свети мученик Елевтерије
Свети мученик Елевтерије беше из Цариграда; сијаше побожношћу и православљем, а богатством и славам превазилажаше све ондашње славне људе и великаше, јер одмалена беше одрастао на царском двору, и тамо беше у највећој части. Али, сав обузет љубављу према непролазном и вечном благу, он земаљска блага не рачунаше ни у шта, и волео је бити на последњем месту у дворима Господњим, него ли да заузима прво место у дворима грешника...
Свети новомученик Христо из Превезе
Овај свети новомученик Христов Ристо (Христо) беше родом из града Превезе у Епиру. Беше од младости честит и побожан. Служећи као морнар на једном броду, он дође једном са острва Крита бродом на острво Кос у Егејском мору. Провевши на том острву неколико дана, он се спремаше да пође одатле, али баш тада на њега наиђе нека група Турака јаничара, који му стадоше вређати његову хришћанску веру и свето крштење...
Освећење Храма Христа Пантократора у Цариграду
Велелепни храм и манастир Христа Пантократора (= Сведржитеља) би основан и освећен у Цариграду од свете царице Ирине (у монаштву преподобне Ксеније - види под 13 августом) и супруга јој цара Јована Комнена (1118-1143 године).
Светих Седам мученика у Ефесу
Велико гоњење хришћана беше за време цара Декија. Сам цар дође у Ефес, и ту приреди хучно и бучно празновање у част мртвих идола, али и грозан покољ хришћана. Седам младића, војника, уздржаше се од скверног жртвоприношења, и усрдно се мољаху Богу јединоме да спасе род хришћански. Они беху синови најугледнијих старешина ефеских, и њихова имена беху: Максимилијан Јамвлих, Мартинијан, Јован, Дионисије, Екзакустодијан и Антонин. Када и они беху оптужени код цара, они се склонише на једно брдо иза Ефеса, звано Охлон, и ту се скрише у некој пећини. Кад то цар сазна, нареди, да се пећина зазида. Бог пак по далекосежном промислу Своме пусти на младиће један чудноват и дуготрајан сан. Царски дворјани, Теодор и Руфин, потајни хришћани, дадоше узидати и један ковчежић од бакра са оловним плочама, на којима беху исписана имена ових младића и њихова мученичка смрт у време цара Декија. Прошло је од тада преко двесто година. У време цара Теодосија Млађег (408-450) наста велики спор око васкрсења мртвих. Јер беху неки што посумњаше у васкрсење. И цар Теодосије беше у великој жалости због тога спора међу верним; и мољаше се Богу цар, да би Бог неким начином објавио истину људима. У то време буре у цркви, чобани неког Адолија, који поседоваше брдо Охлон, почеше правити торове за овце, и узимаху камен по камен од оне пећине. Тада се отроци пробудише од сна, млади и здрави какви су и заспали. И то се чудо разгласи на све стране, те и сам Теодосије дође са великом свитом и с умиљењем разговараше с младићима. После недељу дана они поново заснуше сном мртвим, да чекају опште васкрсење. Цар хтеде да положи тела њихова у златне ковчеге, али му се они на сну јавише и рекоше му, да их остави на земљи како су били и полегали.
Свети свештеномученик Козма равноапостолни
Родом од Етолије, из села Мегадендрон (Велико Дрво). Као младић отишао у Свету Гору, где у Филотејском манастиру буде пострижен за инока. Но гоњен свагдашњом жељом да проповеда Јеванђеље народу, он оде у Цариград, где испроси за то благослов од патријарха Серафима II. И обиђе све придунавске крајеве проповедајући Јеванђеље, но највише се задржа у Албанији, где и пострада од неког Курт-паше, кога Јевреји раздражише против Козме. Козма буде удављен од Турака, па онда бачен у реку 1779. године. Чудотворне мошти почивају му у селу Колкоидас у храму Пресвете Богородице недалеко од града Фиери. Пострадао за Господа свога у шездесет петој години живота.
Свети преподобни Исакије, Далмат и Фауст
Исакије се празнује још једанпут посебно (в. 30. мај). Свети Далмат беше најпре официр при цару Теодосију Великом, и цар га држаше у великој части. Но када се у њему пробуди дух, он презре све светско, напусти свој чин, узе свога јединца сина Фауста, и с њим оде у предграђе Цариграда, у обитељ светог Исакија, где се обојица постригоше у иноке. Беше Далмат сав предан богоугодном животу, чему се радоваше старац Исакије. И када се Исакије приближи часу смртном, он постави Далмата за игумана место себе. Доцније се та обитељ по Далмату назвала далматска. Далмат се предаваше посту понекад и до четрдесет дана. И постом победи невидљиву силу демонску. Участвовао на III васељенском сабору, и борио се против јереси Несторијеве. Угодивши Богу представио се мирно у V веку. Син његов Фауст подржаваше оца у свему, и после богоугодног живота сконча мирно у тој обитељи далматској.
Свети преподобни Козма шкопац
Монах из лавре Фаранске. Врло учен у Светом Писму. Толико је ценио дела светог Атанасија Великог, да је говорио ученику своме: „Када чујеш какву реч из књига светог Атанасија, ако немаш хартије, на рубини је запиши”. Под старост дође у Антиохију патријарху Григорију († 584), и ту сконча свој живот. Патријарх нареди, да се тело Козмино сахрани у манастиру Патријаршије. Један човек често долажаше на гроб Козмин, и чествујући светитеља мољаше се ту Богу. Упитан зашто то чини, он објави да је дванаест година лежао узет, и да га је свети Козма исцелио.
Свети преподобни Антоније Римљанин
Рођен у Риму 1086. године од родитеља благочестивих и имућних. У то време одвоји се црква Римска од цркве Источне, и сви који осташе верни цркви Источној беху гоњени од клира Римског. Међу гоњенима беше и Антоније. Он раздаде све наслеђено имање, и замонаши се. На једној стени у мору, стојећи подвизаваше се четрнаест месеци. Стена се, међутим, одвоји од свог основа и неким чудним промислом доплови водом до Новгорода. У Новгороду прими га архијереј Никита љубазно и поможе му подићи цркву Пресвете Богородице, где после би манастир. Поживе Антоније дуго као игуман тога манастира, и пројавив велику благодатну силу кроз чудеса многа, сконча мирно 1146. године и пресели се у дворе Господње.