У години 1314, у време светог Петра, митрополита Кијевског и целе Русије, при благоверном кнезу јарославском Давиду Теодоровичу, епископ ростовски и јарославски Прохор, - по другима Трифун, - обилазећи своју епархију, допутова у КирилоБјелозерски манастир; одатле он продужи пут водом на чамцима, најпре по Волгиној притоци Шексин, а затим по самој Волги до града Јарослава...
Ови свети мученици бише бачени у огањ за исповедање Христа, и тако скончаше. Спомен им се врши у храму Свете Ирине (у Цариграду).
Од ране младости узео на раме крст Господњи, и обитавао по горама и пећинама и рупама, проводећи живот у молитвама и строгим подвизима. Затим је постао игуман манастира Оровског (у Чесној гори). Принео себе Богу као скупоцено миро и најпријатнији тамјан. (У неким Синаксарима назива се Теодор).
Подвизавао се у Кијево-Печерској обитељи заједно са преподобним Алипијем[13]. Свете мошти његове почивају у Антонијевој пештери.
Ове десетине хиљада светих подвижника Тивејских у миру се упокојише.
Рођен у Персији као незнабожац, у време цара Константина. Као младић упозна се са вером Христовом, остави незнабоштво и крсти се. Толико заволи веру истиниту, да напусти све светско, и замонаши се у једном манастиру код града Нисивије. Поживе у братству неко време, па се удаљи на безмолвије ка некоме архимандриту Нурвелу, за кога се вели, да шездесет година није јео ништа варено. Старац Нурвел га зађакони, па када га хтеде принудити и у чин свештеника, Дометије одбеже у неку пустињску гору, и настани се у једној пештери. Достиже толико савршенство кроз пост, молитву, бдење и богомислије, да исцељиваше болеснике. Када дође у те пределе Јулијан Одступник, чу за Дометија, па посла људе, који га зазидаше у пећини жива са два његова ученика. Тако сконча овај Божји светитељ 363. године и пресели се у Царство Божје.
Превеликим подвигом достиже велико савршенство. Када себе добро утврди и просвети у самоћи, тада основа постепено неколико манастира, и би изврстан духовни вођ и наставник многих монаха. Руфин који га посети, овако га описује: „У својој одећи он је личио на ангела Божјег, деведесетолетни старац с дугом брадом као снег белом, веома пријатне спољашњости. Поглед његов светлио се нечим надчовечанским”. Више пута видео ангеле Божје. Нарочито се трудио, да никад не изрекне неистину... Имао је велика искушења од демона, но трезвено и храбро све је савладао. Причешћивао се посведневно. Једном га опомену ученик, да је дошао Васкрс, и да треба празновати. Чувши то, он изађе напоље, диже руке к небу, и три дана проведе у молитви без одмора. Па објасни ученику: „То и јесте празновање Васкрса за монаха, да ум свој узвиси и с Богом сједини”. Упокоји се у дубокој старости око 390. године.