Од ране младости узео на раме крст Господњи, и обитавао по горама и пећинама и рупама, проводећи живот у молитвама и строгим подвизима. Затим је постао игуман манастира Оровског (у Чесној гори). Принео себе Богу као скупоцено миро и најпријатнији тамјан. (У неким Синаксарима назива се Теодор).
Подвизавао се у Кијево-Печерској обитељи заједно са преподобним Алипијем[13]. Свете мошти његове почивају у Антонијевој пештери.
Овај спомен забележен је у рукопису Г 74 Велике Лавре на Светој Гори, где се на листу 100 налазе и 5 стихира Св. Јована Дамаскина посвећених овом празнику.
Преподобни Јаков (у свету Радоје Арсовић) рођен је 1894. Године у селу Кушићи надомак Ивањице. После основног образовања, жељан науке и сазнања отиснуо се из домовине у француску, где је успешно завршио студије и стекао два доктората. Један из области философије на Сорбони у Паризу, а други из области права у Момпељео. Радио је као службеник у дипломатији краљевине Југославије у Француској.
Епископствоваше у Кизику за време опаког цара Лава Јерменина, иконоборца. Како се не хте покорити декретима царским о избацивању икона из цркве, то и он би, с другим православним епископима, послат у изгнанство. У изгнанству проживе пет година трпећи многе муке и многа понижења Христа ради. Сконча 820. године и пресели се међу грађане небеске.
Беше најпре жењен и бављаше се земљорадњом. Од плодова земаљских са свога имања раздаваше Мирон радо и обилно бедним људима. Једном затече непознате лопове на свом гумну где краду жито. Не казујући се ко је, свети Мирон поможе лоповима, да напуне вреће, поможе им и да дигну на леђа и да умакну. Због превеликих добродетељи би рукоположен за презвитера, а потом и за епископа. Беше чудотворац велики, и чињаше многа добра дела именом Господа Исуса. Упокоји се око 350. године у старости својој у стотој години.