Браћа рођена, родом из Солуна, од родитеља знаменитих и богатих, Лава и Марије. Старији брат Методије као официр проведе десет година међу Словенима (македонским) и тако научи словенски језик. По том се Методије удаљи у гору Олимп и предаде монашом подвигу. Ту му се придружи доцније и Кирил (Константин).
Пoштo заволе живот без куће и крова, овај светитељ оде на врх антиохијске планине Кире, коју су поштовали стари незнабошци. Стога тамошњи храм демона, који незнабошци беху подигли, он посвети Богу, и настани се у њему. Ту начини неки врло мали заклон, под који је ретко залазио. И живљаше ту блажени у не малим трудовима. А подвигостројитељ Бог, по мери трудова његових даде преподобном Марону меру своје благодати. Јер је човек могао видети како су на молитве преподобног жеге и врућине нестајале, мраз престајао, демони бежали, и разне болести исцељиване.
Преподобни Аврам био за царовања Теодосија Великог. Рођен и одгојен у граду Киру. Ту и накупио богатство подвижничког живота и врлине. Силним бдењем и свеноћним стајањем и пошћењем блажени је толико истрошио своје тело, да је много година остао непокретан, и није могао да иде. Сазнавши пак да близу горе Ливана има неко место пуно идола, он оде тамо. И најми једну кућу, и проведе у њој мирно три дана...
Николај, новојављени и храбри мученик Христов, беше родом из неког незнатног села које мештани називају Псари (=Риба), а налази се у области Коринтској на Пелопонезу. Родитељи му се зваху Јован и Калија и бејаху обоје богобојажљиви и верни Христу. Када је овом светом мученику било око 12 година обоје њих преселише се из овога света оставивши њега самог у кући...
Подвижнику Христовом Дамјану завичај беше село Арахово (или Мирихово) у области Аграфској, близу данашњег града Кардице у Грчкој. Рођен од побожних родитеља, он од младости зажеле монашки живот. Зато остави свет и све што је у свету, и удаљи се на Свету Гору Атонску. И тамо, у Филотејевском манастиру, он прими анђелски образ, и стаде се подвизавати достојно свога звања...
Епископ у Гази; пострадао за Господа Христа спаљен у пећи.
Овај свети новомученик Георгије, звани Пајзан, родом из Митилене, пострада за веру Христову у Царигра ду године 1693, четрнаестог дана месеца фебруара.
Преподобни Акепсим живљаше у време цара Теодосија Великог, недалеко од града Кира у Сирији. Затворивши се у малој келији под земљом, он проведе у њој шездесет година. За то време нити он кога виде, нити ко њега виде. Непрестано радећи на спасењу свом, он се непрекидно мољаше Богу, и од њега добијаше сваку утеху...
Велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси. Најпре био крштен у латинској цркви, но доцније ослободи се од те цркве и постане члан цркве православне. Најпре зависио у државном погледу од Грка, но доцније ослободио се те зависности и постао потпуно самосталан. Када је утврдио државу, и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. Жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир. После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу, Бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само осам месеци па сконча. Кад је био на издисају, Сава га, по његовој жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: „Всјакоје диханије да хвалит Господа!” И пресели се ка Господу 13. фебруара 1200. године.
Дивно је и предивно житије овога светитеља, и вреди га прочитати у целини. Шта он све није претрпео само да испуни заповести Господње! У осамнаестој години удаљио се у планину, звану Ковчежна, у Кападокији, и ту провео двадесетпет година у посту, бдењу, молитви, и борби са многим искушењима. Кад је једна жена дошла да га куша, и он види да ће пасти у грех с њом, скочи бос у огањ и постоји у огњу док му бол не нагна сузе на очи и не убије у њему сваку пожуду. Кад су настала друга искушења, он побегне на неку усамљену стену у мору, и ту је живео. Но кад, при неком бродолому, и на ту стену исплива нека жена, он скочи у море да се удави, али делфин га дочека на леђа и изнесе на обалу, по Божјем Промислу. Тада се реши да се више нигде не настањује стално, него непрестано да путује. И тако за две године прође 164 града, исправљајући и саветујући људе. Најзад стигне у Атину где и сконча 422. године.