Спомиње се са светим Зосимом 17. априла. Упокојио се у Господу 27. септембра 1435. године.
Христова мученица Епихарија живљаше у Риму за царовања Диоклецијанова. Епарх Кесарије нареди да је узму и доведу к њему на суд. Због чврстог исповедања имена Христова њу обесише и стругаше, па је после тога четири војника оловним чекићима бише; али на њене молитве Анђео их порази. Након свих мучења, када је доведоше на место погубљења и она стаде на један камен, из камена потече обилна вода. Пошто јој мачем одсекоше главу, она предаде свету душу своју у руке Богу, од кога доби венац мучеништва.
О њему видети под данашњим датумом: Страдање св. мученика Калистрата и дружине.
Овај преподобни живљаше у Кападакији за царовања Никифора Фоке и Јована Цимискије. Од раног детињства посвећен Богу од стране својих родитеља, као други Самуило, он оде у манастир, звани Дубоки Поток, и сво подвижништво од преподобног Василија, игумана и ктитора ове обитељи. Пошто постаде савршен у врлинама, он због тога би поступно произведен за чтеца, ипођакона, ђакона и презвитера. Затим би унапређен и за игумана истог манастира. Он много уради за своју обитељ: прошири је, украси је и обогати је, подиже у њој три цркве: светом Архангелу Михаилу, светом Боговидцу пророку Илији и светим апостолима. Осим тога сагради око своје обитељи јаке и лепе бедеме.
Мученици Христови, пострадаше заједно за љубав и веру, Христову. (Фортунијан је вероватно био клирик св. епископа Филимона).
Натоварени на избушену лађу, па лађу отиснули морем; и тако потонули за своју веру у Господа Христа.
Помен чудесног виђења у храму и онемљења светог Захарије, оца Претечиног (Лк. 1, 11-20) празнује се на данашњи дан[10] по Јерусалимском Канонарију (стр. 112). Опширније о Св. Захарији видети под 5. септембром.
Када је Китај постао "црвеним", Руси су се расејали по целом свету. Нешто мало њих нашло се у Швајцарској, а међу њима и аутор иконе. Сада су све избеглице из Китаја, већ отишле у вечност, изузев једне, р. Б. Олге, која је и уручила ову икону православном свештенику из Страсбурга, о. Владимиру Шибајеву. А он, са своје стране, предао нам је њену тачну копију...