Свети преподобни Јован
Пореклом из села Сива на Криту; живео и подвизавао се на Криту у 10. веку; многе цркве и манастире подигао; у миру се преставио у селу Акти у области Кисамокој на Криту где се и до данас очувао храм њему посвећен.
Свети преподобни Максим исповедник и два Анастасија исповедника
О светом Максиму Исповеднику видети опширно под 21. јануаром. Ова пак два Анастасија беху ученици светог Максима Исповедника. Гоњени и мучени, они у свима мучењима остадоше неустрашиви: једноме одсекли десну руку и језик, и држали у заточењу двадесет година; другога у тамницу вргли, У којој дуго тамновао, и у њој се преставио. (Опширније и о њима видети у Житију св. Максима под 21. јануаром).
Свети преподобни Теодор и Евпрепије исповедник
Такође ученици светог Максима Исповедника (чији је спомен 21 јануара). Теодор, провевши двадесет година у прогонству, отишао ка Господу многожељеном. Евпрепије, страховито кињен и злостављан у току једне године, преселио се ка Господу. И тако примили бесмртне венце исповедништва.
Свети преподобномученик Јован исповедник, Египћанина и с њим 40 мученика
Родом из Александрије; посечен за царовања Максиминова, око 310. године, у Палестини; и са њим четрдесет мученика.
Свети мученици Артемидор и Тал
Пострадали за Господа мачем посечени. (Тал се по некима звао Талалеј).
Свети мученик Зосим пустињак
Неки кнез киликијски Дометијан иђаше у лов у планину са слугама својим. У планини виде стара човека, окружена зверовима, кротким као јагањцима. Упитан ко је и шта је, старац одговори, да му је име Зосим, да је хришћанин, и да одавно живи са зверовима, који су бољи од мучитеља хришћана у граду. То увреди Дометијана, који и сам беше љути мучитељ хришћана, па окова Зосима и посла га пред собом у Назарет, где га нарочито хтеде мучити, да би тамо заплашио оне који верују у Христа. И када га свега израњави и искрвави ударцима, веза му камен о врат, па га уздиже на једно дрво. Па му се ругаше кнез: „Заповеди, да дође једна звер, па да и ми сви верујемо!” Свети мученик се помоли Богу, и, заиста, појави се огроман лав, који приђе Зосиму и потури главу своју под камен, да олакша мученику. У великом страху одреши кнез Зосима, но овај убрзо затим предаде дух свој у руке Господа свога.
Свети Теодор, кнез јарославски
Праведан и милостив, пред смрт примио схиму и упокојио се 1298. године.
Свети мученици Трофим, Саватије и Доримедонт
У време цара Прова, у III веку, када над Антиохијом начелствоваше неки Атик, дођоше у Антиохију два хришћанина, Трофим и Саватије, обојица угледни и чесни грађани. Но догоди се баш у то време нечисто празновање и жртвоприношење Аполону у Дафни код Антиохије. Атик се нарочито стараше, да сви грађани узму учешћа у том празновању. Па како неки видеше Трофима и Саватија и јавише Атику, да ови странци не узимају учешћа у њиховом празновању, узе их Атик на суд, па кад се не одрекоше Христа, врже их на муке једног по једног. Пошто изби и намучи Трофима, посла га у Фригију, неком Дионисију, још љућем мучитељу хришћана, а он изведе из тамнице Саватија и поче му судити. Када мучитељ упита Саватија ко је и каквога је чина, он одговори: „Чин и достојанство моје, и домовина, и слава, и богатство јесте Христос Син Божји, вазда живи, чијим промислом васиона стоји и управља се”. Зато га бише и трзаше и стругаше гвожђем, док му се кости под месом не указаше. У тим мукама и сконча. А Трофима мучитељ Дионисије удари на велике муке, и држаше га у тамници још за веће. Тада дође Трофиму у тамницу и служаше му сенатор неки Доримедонт, потајни хришћанин. Када ово дознаде мучитељ, стаде мучити обојицу подједнако, па их најзад баци пред зверове. Но зверови их не дирнуше. Доримедонт свети нарочито држаше медведицу вукући је за уши, да би га растргла, али се медведица при свем том умиљаваше. Мучитељ нареди, напослетку, те посекоше мачем светог Трофима и Доримедонта. Душе ових светих мученика сад царују на небесима.
Света мученице Вера, Нада, Љубав и мајка им Софија
Живеле и страдале у Риму у време цара Адријана. Софија мудра, како јој и име каже (софија-мудрост), беше остала удовом, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој. У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше дванаест, Нада десет, а Љубав девет година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени,” смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди. Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде”. Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад, једну за другом мачем посекоше. Мртва тела својих кћери узе Софија, однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховим три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху.