Рођен у Јањини, и као младић остави све и оде у Свету Гору, где се замонаши у обитељи Дохијарској. У посту, молитви, бдењу и лишењу себе од свега непотребнога, беше углед свима монасима. Због тога временом би изабран за игумана. Но доцније због неке несугласице с монасима он напусти Свету Гору и са својим сестрићем дође у Верију Македонску, где основа један манастир у част Пресвете Богородице. Када тај манастир процвета духовним животом, он остави свог сестрића да управља њиме, а он оде у Наус, где основа други манастир у част Светих Архангела. Скончао мирно у XV веку. Његове чудотворне мошти и сада леже у Наусу, и пројављују велику силу Божју.
Преподобни отац наш Арсеније, који засија у ова последња времена као сјајна звезда на небу Цркве Православне, родио се у Јањини Епирској од побожних родитеља 31 јануара 1800 године. На крштењу доби име Атанасије. Као дете остаде без родитеља сироче, али не и без небеског Родитеља. Тако се оствари на њему реч псалмопевца: "Отац мој и мајка моја ме оставише али ме прихвати Господ..." Вођен Божјим старањем, деветогодишњи Атанасије допутова у Кидонију Мале Азије где га прими за свога ученика познати по врлини и образовању јеромонах Григорије Сарафис, који беше управник тамошње школе. Ту он постаде брзо омиљен и учитељима и ученицима због своје простоте и безазлености, смирења и побожности. Оставши пет година у реченој школи, беше међу првима, и по учењу и по врлини.
Рођен крајем осамнаестог века у селу Самарини под планином Пиндом у Епиру. Постао монах у једном манастиру свога краја, где се усрдно подвизавао. Када Алипаша 1808 године угуши у крви устанак у Грчкој, који беше дигао на Турке поп Евтимије Влахавас, Димитрије тада из ревности изиђе из манастира и проповедаше веру хришћанску по селима Тесалије, говорећи народу о потреби трпљења у невољама и искушењима. Оклеветан, он би ухваћен од Турака и приведен пред Алипашу, пред којим сведочаше да му циљ проповедања није био други него учвршћивање вере у народу и поучавање да слушају власти и законе.
Обновитељ и настојатељ манастира Сумела на гори Мела; родом био из Трапезунтеког местанца Газари; подвизавао се у седмом веку, и у миру се упокојио у Господу.
близу Стровила - Можда је ово иста света Мученица са опом која се слави 21 децембра.
Пострадао за Господа Христа бачен у море, у близини Мире Ликијске (у Малој Азији).
Из скита Свете Ане у Светој Гори. Родом из Епира; побегао од брака у Свету Гору, где се у скиту Свете Ане богоугодно подвизавао и у миру скончао, у 18. веку.
Ови свети убоги људи (њих око 300) мученички пострадаше за Христа огњем спаљени. О њима видети опширније у опису (напред) страдања св. мученика Флора и Лавра.
Ови свети мученици беху из Рима. Њих незнабошци оптужише градоначелнику Рима, да обожавају Христа а мрзе идоле и ниподаштавају их. Изведени пред градоначелника, они смело исповедише своју веру у Христа. Зато их најпре затворише у мрачну и смрдљиву тамницу. Затим, када их изведоше из ње, они не хтедоше принети идолима жртву. Стога их стадоше вући по каменитим и непроходним местима, и они, ломећи се о камење, у мукама предадоше Богу чесне душе своје, и примише од Њега неувенљиве венце мучеништва.
Овај велики подвижник и светилник цркве православне родио се близу Софије у месту Скрину, у време цара Бориса. Родио се од бедних но честитих родитеља. По смрти родитеља он се замонаши и удаљи у једну дивљу гору, и ту у једној пећини почне се подвизавати. Претрпео је ту многе напасти од демона и од људи, од разбојника и од својих сродника. Потом се пресели у планину Рилску, и настани у једном шупљем дрвету. Хранио се само травом, и бобом, који ту у близини почне расти по Божјем Промислу. Многе године он није видео лица човечјег, док га, опет по Божјем Промислу, не открију чобани, који су трагали за својим изгубљеним овцама. Тако се светитељ прочује међу људима, и људи му почну долазити тражећи помоћ у болестима и мукама. Посећивао га је и сам цар бугарски Петар, и тражио од њега савета. Многи ревнитељи духовног живота настане се у близини Јовановој. Ту се убрзо построји храм и манастир. Свети Јован упокојио се мирно у Господу 18. августа 946. године, у седамдесетој години свога живота. По смрти јавио се ученицима својим. Мошти његове пренесене су најпре у Софију, па у Мађарску, па у Трново, и најзад у манастир Рилски где и данас почивају. Рилски манастир је кроз векове био кула светиља и место силе чудотворне и утехе духовне за народ хришћански у Бугарској, нарочито у тешка времена робовања под Турцима.