Био послушником некога духовника при манастиру Ватопеду. Ухваћен од морских разбојника и продан као роб у Магнезији. После дванаест година чудесно ослобођен и враћен у манастир Ватопед помоћу Пресвете Богородице. Крстио своје првашње господаре и био им духовник. Остатак живота провео у подвигу у Ватопеду, и скончао мирно у Господу.
Рођена у Никеји. За веру Христову хапшена и љуто мучена. Најзад зашивена у врећу и утопљена у језеро 302. године. Но Бог јој душу спасе и прослави занавек међу ангелима на небу и међу вернима на земљи.
Ова светитељка би рођена у сиријском граду Киру од побожних и богатих родитеља. Измлада заволевши Бога, подражавала живот преподобног Марона.[8] Стога подиже малу колибу у врту својих родитеља. И ту подвижнички молитвено тихујући и тугујући, непрекидним сузама квасаше лице своје и суре хаљине своје. Пошто у близини беше црква, блажена је у поноћ одлазила у њу, и узносила Богу молитве и славословља...
Овај светитељ беше презвитер у Александрији у оно време када патријарх у том месту беше јеретик Диоскор, један од покретача монофизитске јереси, која учаше да у Христу нису две природе него једна. У то време цароваше Маркијан и Пулхерија. Протерије, муж свет и благочестив, устаде против Диоскора, због чега претрпе многе беде. Тада би сазван IV васељенском сабор у Халкидону, на коме јерес монофизитска би осуђена, Диоскор збачен с престола патријаршијског и послат у заточење. На његово место би изабран овај правоверни муж Протерије. Он управљаше црквом са ревношћу и љубављу истинског следбеника Христова. Но следбеници Диоскорови не престаше стварати метеж у Александрији. При једном таком крвавом метежу Протерије изађе из града с намером да се привремено удаљи, али му се на путу јави пророк Исаија и рече: „Врати се у град, ја чекам да те узмем”. Протерије се врати и уђе у цркву. Чувши за ово, обесни јеретици навалише у цркву, ухватише патријарха и ножевима га избодоше. С Протеријем погибоше тада још шесторица хришћана. Тако прими мученички венац за истину православну овај дивни пастир стада Христова, 457. године.
Друг и страдалник светог Прокопија Декаполита. Василије верно следоваше своме учитељу Прокопију и у миру и у гоњењу. Многе муке претрпе од иконобораца. А када иконоборци пропадоше, по Божјем Промислу, Василије се врати заједно с Прокопијем у свој манастир где се у посту и молитви дуго подвизаваше, и мирно сконча 747. године.
Одликовао се великом кротошћу. У време Декија би изведен на суд и љуто мучен за Христа. Пред смрт виде у визији жртвено јагње, што он протумачи као знак своје скоре жртве. Би мучен од епарха Публија, и најзад на крст распет у Пергији 250. године.
Живео животом јурода у граду Пскову у време цара Ивана Грознога и упокојио се 28. фебруара 1576. године.
Свете жене Кира и Марана беху из сиријског града Верије, рода високог и славног. А и одгој им беше узвишен и племенит. Но пошто оне презреше сјај свога порекла и све радости и забаве овога живота, оне оградише зидом једно место изван града, а врата затрпаше камењем и иловачом. А када то видеше њихове слушкиње, и оне зажелеше да проводе сличан живот. Господарице им њихове онда наредише да у близини њиховог обиталишта сазидају себи малу келију, и да се тамо подвизавају. И кроз једно прозорче оне су посматрале шта њихове слушкиње раде, и често их потстицале на молитву, и распаљивале љубав њихову према Богу.
Овa прекрасна невеста Христова Кирана бејаше из села Ависоке близу Солуна; чедо побожних хришћанских родитеља. Веома лепа, она вођаше живот честит и целомудрен. Но добромрзац ђаво испуни се зависти премa њој због њених врлина; и пошто јој не могаше упрљати душу преко ружних помисли и непристојних замки потајних, он пронађе оруђе за своје зло у лицу једног агарјанина јаничара. Овај беше субаша у селу Ависоки, и скупљаше државни данак. Он се запали сатанском љубављу према целомудреној Кирани, и поче јој се на разне начине удварати, само да би дошао до свога циља. Међутим чедна девица га и не погледаше. Затим јој поче нудити много новаца, обећавати скупоцене хаљине, само да се одазове његовој жељи. Онда прибеже претњама и застрашивањима, па јој чак стаде и смрћу претити. Али Кирана, пуна небеске љубави према Господу Христу, нити се саблазни обећањима, нити се уплаши претњи.