Благословено дело подвижништва, које отпоче трудољубиви и велики угодник Божји Антоније, разрасло се кроз векове као маслина многоплодовита. Многобројни светитељи, који у овим пећинама Антонијевим засијаше као звезде, празнују се сваки посебице у свој дан; под данашњим пак датумом спомињу се сви саборно и призивају вернима на помоћ.
Свети Јевсевије живљаше у Финикији, и спочетка беше тајни хришћанин. У то време наста велико гоњење на хришћане од стране незнабожаца, који где год могаху наћи хришћане, стављаху их свуда на разноврсне муке Тада многи хришћани, бежећи од незнабожачких руку, скриваху се по тајним местима. А свети Јевсевије, размишљајући о Христовим речима: Који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт 10, 32), испуни се божанске ревности, отиде пред кнеза тога града, и рече: Што чиниш лудости, богоборче, гонећи паству Христову? А кнез, погледавши на њега, упита: Ко си ти? Он одговори: Ја сам слуга Христов, коме си ти непријатељ...
Преподобни и блажени оци наши, Исакије (или Акакије) и Мелетије, беху епископи Цркве Христове на острву Кипру. Побожни и богобојажљиви, они се целог живота бављаху тиме што непрестано учаху паству своју речи Божјој и што све своје имање раздаваху сиромасима. Због врлинског живота свог они добише дар чудотворства, и у миру се упокојише у старости, у разне године, али у један исти дан За светог Акакија (или Исакија) каже се да је био епископ Ситски на Кипру.
Свете штитоноше поверовали у Господа Христа, и зато мачем посечени од цара Максимијана, године 298.
Ова три света мученика, три рођена брата из града Газе у Палестини, живљаху у време богоборног цара Јулијана Отпадника (361-363. г.). Као хришћани, бише од незнабожаца оптужени, па затим ухваћени и бачени у тамницу. Изведени на улице града Газе, ова света три брата бише изругивани од многобожачке руље, злостављани, вучени по земљи, и тучени моткама и камењем по глави и целом телу...
Спомен св. мученице Васе Тиријске на овај дан према Синаксару Цариградске Цркве
Велики војсковођ римски у време цара Тита и Трајана. Иако незнабожац, Плакида (тако му беше име незнабожачко) беше човек праведан и милостив, сличан капетану Корнилију, кога крсти апостол Петар (Дап 10). Ходећи једном у лов, он погна једног јелена. Божјим Промислом јави се крст светао међу роговима јелена, и дође глас Господњи Плакиди, који овога упућиваше, да иде свештенику хришћанском и крсти се. На крштењу он доби име Евстатије, његова жена - Теопистија (Боговерна), а њихови синови - Агапије и Теопист. По крштењу Евстатије оде на оно исто место, где се преко јелена јавило откровење, и клекнувши заблагодари Богу што га је привео истини. У том му се опет јави глас Господњи и предрече му страдање за име Његово, и укрепи га. Тада Евстатије тајно напусти Рим са својом породицом с намером, да се повуче међу прост народ, и да у непознатој и скромној средини послужи Богу. Чим приспе у Египат, одмах навалише на њега искушења. Неки зли варварин оте му жену, а оба сина ухватише му зверови и однеше. Но убрзо тај варварин погибе, а децу му од зверова спасоше чобани. Евстатије се настани у неком селу египатском, Вадисис, и ту као најамник сеоски проживи петнаест година. После тога нападоше варвари на Римско царство, и цар Трајан жаљаше, што му нема храброг војводе Плакиде, који је, где год је ратовао, победу односио. И посла цар два своја официра да по целом царству траже великог војводу. По Божјем Промислу ти официри, негдашњи другови Евстатијеви, дођу у оно село Вадисис, нађу Евстатија и доведу га цару. Евстатије скупи војску и победи варваре. На путу натраг за Рим Евстатије пронађе и своју жену и оба сина. Када стиже у Рим, цар Трајан беше умро, и цар Адријан беше на престолу. Кад Адријан позва војводу Евстатија да принесу жртве боговима, Евстатије му рече, да је он хришћанин. Цар га баци на муке заједно са женом и синовима. Но како им зверови не нашкодише ништа, бацише их у усијаног металног вола. Трећег дана извадише њихова тела мртва, али од огња неповређена. Тако овај славни војвода даде и „Ћесару ћесарево и Богу Божје”, и пресели се у вечно Царство Христа Бога нашега.
Кнез черниговски Михаил оде у хорду татарску са својим бољарином Теодором по позиву Батиа цара. Па како не хтеше, по обичају татарском, проћи кроз огањ и поклонити се идолима при уласку к цару, беху посечени 1244. године. Мошти њихове, сведоци њихове мученичке смрти за Христа Господа, почивају у Архангелском храму у Москви.
Монах светогорски, драговољно пострадао за веру Христову од Турака у Цариграду 20. септембра 1804. године. Мошти његове чудотворне почивају у цркви Светог Преображења на острву Проту.
После смрти папе римског Теодора (642-649 г) једногласно би изабран за папу блажени Мартин, 5. јула 649. године. У то време на Истоку цароваше Констанс II, унук цара Ираклија. Тада су грчки цареви владали и Римом, и држали своје намеснике у западним крајевима. У то доба на Истоку јачаше јерес монотелита, тојест једновољника, који уче да у Христу Господу нашем постоји само једна воља, једно хтење...