Светог овог славе и празнују на острву Кипру, јер се у месту Глифији код Алекторе налази његово свето тело. (Спомиње га и Махерас у "Кипарској Хроници").
Родом из Халкидона. Отац јој беше Филофрон, сенатор, а мајка Теодорисија, обоје благочестиви хришћани. Ефимија беше красна девица и телом и душом. Када Приск, антипат, устроји празник са жртвоприношењем Ареју у Халкидону, тада се четрдесет девет хришћана склонише од тог скверног жртвоприношења и скрише се. Но беху пронађени и изведени пред Приска. Међу њима беше и света Ефимија. Када их охоли Приск упита, зашто се не покоравају заповести царској, они одговорише „И царској и твојој заповести треба се повиновати, ако није супротна небескоме Богу; ако ли је супротна Богу, не само не треба јој се повиновати, него јој се треба и противити”. Тада их Приск удараше на разне муке, и то кроз деветнаест дана, из дана у дан. Двадесетога дана одвоји Ефимију од осталих и поче јој ласкати због лепоте њене, да би је придобио за идолопоклонство. Но како сва ласкања прођоше узалудно, нареди мучење девице. Мучише је прво на точку, но ангел Божји јави се и изломи точак. Потом је бацише у пећ огњену, но Божјом силом би сачувана. Видећи то два војника, Виктор и Состен, повероваше у Христа, због чега бише бачени зверовима; и тако славно скончаше земни живот свој. Потом Ефимија би бачена у ров, напуњен водом и сваким отровним гадом; но она прекрсти воду, кад уђе у ров, и оста неповређена. Најзад изведена пред дивље зверове, она се благодарношћу помоли Богу, и предаде дух свој. Родитељи њени чесно сахранише тело њено. Пострада 304. године и пресели се у вечну радост. Спомиње се и 11. јула.
Родом од Гота; ученик епископа Теофила Готског, који је учествовао на Првом васељенском сабору. Када кнез готски Атанарик поче мучити хришћане, тада свети Никита стаде пред кнеза и изобличи га због безбоштва и нечовечности. Мучен страшним мукама Никита све јаче исповедаше веру Христову и мољаше се Богу с благодарношћу. И имаше ум непрестано уздигнут и удубљен у Бога, а на прсима под оделом држаше икону Пресвете Богородице са превечним Младенцем Христом, стојећег и држећег крста у рукама Својим. Ову икону носио је свети Никита зато што му се Пресвета Богородица јавила и утешила га. Најзад мучитељ баци Христовог војника у огањ, у коме свети мученик издахну, али тело његово оста неповређено од огња. Друг његов Мариан пренесе његово тело из Готске земље (Влашка и Бесарабија) у Киликију у град Мопсуест, где сагради цркву светог Никите и положи у њ чудотворне мошти мученикове. Пострадао и прославио се 372. године.
Из села Мирмикса, или Мравина, у Малој Азији. Мати му се звала истим именом, само обратно: Теофила. Беше презвитер и још за живота велики чудотворац. Једном приликом претворио воду у вино, другом приликом умножио хлеб. Упокојио се у Господу у X веку. Мошти му се пројавиле мироточивим.
Родом из Мимоса. Најпре исмевао хришћане пред царем Јулијаном Одступником. Тако једном изигравајући хришћанску тајну крштења, он се на бини погрузи у воду изговарајући речи: „Во имја Оца и Сина и Свјатаго Духа!” Када се дигне из воде, он узвикне: „Сад сам хришћанин!” Сви су мислили, да се он као глумац шали, као и увек, но он је остао при своме, престао исмевати Хришћанство, и најзад пострадао за Христа. Обезглављен 361. године и преселио се у Царство Христово.
Знаменити по роду Трачани. Пострадали за Христа близу Филипопоља у селу Салтису (између 305-311. године) и преселили се у Царство небеско.
Основао манастир Спаситеља у Лариској епархији. Прослављен чудесима за живота и после смрти.
Пострада за веру Христову од Турака у Ефесу 1811. године.
Један од оних дванаест отаца сиријских (7. маја) који беху упућени у пределе кавкаске да проповедају Јеванђеље. Свети Јосиф мирно се представио Господу 570. године. Чудотворне му мошти почивају у Алавердској саборној цркви.
Свети Висарион живео половином шеснаестог века. Родио се од побожних родитеља у селу Велика Пила, у Тесалији. Измалена учио се књизи; од десете године заволео монашки живот. Духовни отац био му је митрополит Лариски Марко, поред кога је провео добар део свога живота, који га је произвео најпре за чтеца, па за ипођакона, па за ђакона, па за јереја, па најзад и хиротонисао за епископа Лариског.