Свештеник смирнски. Пострада у Смирни у време Декијевог гоњења. Осудише га на распеће, чему он би веома рад. И чим војници склопише крст и положише по земљи, Пионије сам леже на крст, испружи руке и заповеди војницима да му прикују ексере у руке. Крст буде усађен у земљу наопако, и под главом мучениковом наложена ватра. Беше много народа унаоколо. Пионије затвори очи и у себи мољаше се Богу. Чак ни косу му не могаше огањ упалити. Када се најзад огањ угаси, и кад сви мишљаху да је он мртав, Пионије отвори очи и радосно узвикну. „Боже, прими дух мој!” и издахну. Овај светитељ написао је житије светог Поликарпа Смирнског, с ким се сада заједно весели у царству Христовом. Пострада и прослави се 250. године.
Игуман горе Синајске. Велики подвижник и праведник. Пасхалне ноћи ангел Божји пренео га у Јерусалим на службу Божју, и вратио истог дана назад на Синај. Упокојио се мирно у VI веку.
ОВАЈ светитељ остави своју жену, децу и сроднике, пошто је више волео да иде тесним и мучним путем Господњим. И замонашивши се, и узевши на себе лаки јарам Господњи, он прохођаше градове и села и пустиње, оскудан, мучен, злостављан. Пошто му Бог откри дан смрти, он оде у Цариград. И тамо провевши седам дана у свечесном храму светог Јована Богослова, у месту званом Дипије, овај блажени се упокоји у Господу. А кад неки хришћани дођоше да га сахране, видевши врло тешке вериге које је овај преподобни носио и како му је цело тело веригама изранављено, сви једногласно повикаше: Господе, помилуј! Затим направише кивот од мермера, ставише у њега мошти блаженога, и сахранише их у паперти споменутог храма светог апостола Јована Богослова. Ове свете мошти постадоше извор исцељења за најразноврсније болеснике који са вером приступаху, и који затим посведочаваху чудеса која на њима учини преподобни. Преподобни Георгије, новојављени чудотворац, живео је и подвизивао се у 10. веку.
Родитељи блаженог Јевтимија живљаху у Великом Новгороду. Отац му Михеј бејаше свештеник при цркви светог Теодора; мајка му се зваше Ана. Проводећи живот у чесном браку, они не имађаху деце и силно туговаху због тога. У тузи својој они се усрдно мољаху Богу и Пречистој Богородици за разрешење од бездетности. И Господ им услиши молитву: Ана заче и роди сина, овог блаженог Јевтимија...
Свети мученик Епимах беше из Египта, син благочестивих родитеља хришћана. Од ране младости он возљуби Бога од све душе и зажеле да Њему јединоме живи. Зато, угледајући се на светог Јована Крститеља, он оде у пустињу и дуго време проведе на Пелусијској гори. Он не имађаше никаквог руководиоца од светих отаца, него му у овом суровом пустињачком живљењу наставник беше сам Дух Свети; и љубав к Богу беше му учитељ, поучавајући га свему врлинском живљењу...
lan_naslov>Свети Теодор Комоговински - Тодорова субота(Прва субота после почетка Великог поста) ТЕОДОРОВА СУБОТА, ТОДОРОВА СУБОТА, ТОДОРИЦА (грч: Α΄ Σάββατο μεγάλης Τεσαρακοστής), посвећена је догађају који се десио у вези са Св. великомучеником Теодором Тироном и кољивом. Када је цар Јулијан Отпадник наредио да се сва храна на тргу покропи жртвеном идолском крвљу, како би се Хришћани оскврнули (оскрнавили), Св. Теодор се јавио градском Епископу Евдоксију и рекавши му да народу нареди да једе кувану (варену) пшеницу. У спомен на овај догађај, у петак после Пређеосвећене литургије пева се молебни Канон Св. великомученику Теодору, који је написао преподобни Јован Дамаскин. Прва субота Васкршњег поста у Јерусалиму била је посвећена Св. Теодору већ у VII веку, а Канон Св. Теодора који се поје у суботу на јутрењу написао је у XI веку Митрополит Јован Евхаитски. Тодорова субота је прва субота Васкршњег поста па према томе покретан празник који спада уз Васкршњи циклус празновања. Дан је посвећен Св. великомученику Теодору Тирону, кога Црква слави 17. фебруара, а у Теодорову суботу успомену на његово јављање Епископу Евдоксију, прве суботе прве недеље поста.
За време гоњења хришћана многи верни разбегну се по планинама и пештерама. Тако учини и мајка овога Кодрата. Но у то баш време она би бременита, те у шуми роди Кодрата, па ускоро потом умре. Промислом Божјим и ангелом хранитељем чуван, храњен и вођен, Кодрат одрасте у природи и усамљености. Онај који је давао ману с неба Израиљу у пустињи, пуштао је и отроку Кодрату слатку росу из облака на уста. Кад му би дванаест година, он сиђе у град, и тамо га неки добри људи заволеше и дадоше на науке. Он изучи лекарство, те лечаше болеснике, колико природним лековима, толико, и још више, духовном силом и молитвом, којој се привиче од детињства. Када наста ново гоњење под Декијем, би Кодрат изведен на суд, и бачен у тамницу. Но и пет његових другова придружише се њему и исповедише име Христово. То беху Кипријан, Дионисије, Анект, Павле и Крискент. Беху сви вучени по улицама, и од незнабожаца, нарочито деце њихове, штаповима и камењем бијени, док их не довукоше на губилиште. Ту се мученици Богу помолише, и бише мачем посечени. На том месту проврио је извор воде из земље, који се и данас зове Кодратовим именом и подсећа на јуначку смрт за Христа светих шесточисленика. Чесно пострадаше за истину 250. године у Коринту у време цара Декија и његовог намесника Јасона.
Овај беше племић и богаташ, а у исто време убеђени и крштени хришћанин. У време гоњења, када Валеријан затвори многе хришћане у апс, Кодрат потплаћиваше тамничаре те улажаше у тамницу, доношаше сужњима разне намирнице и утврђиваше их у вери. Када беху изведени пред судију, и упитани од овога за име, за отаџбину и за сталеж, они ћутаху. Тада иза њих појави се Кодрат, који викну из свега гласа: „Хришћани смо именом, слуге Исуса Христа Господа саном и благодарством, а град и отаџбина наша јесте небо”. После ове изјаве и он би стављен под суд, а после дугих и тешких истјазања посечен са осталима.
Преподобна матер Анастасија, патриција и дама на двору цара Јустинијана. Кад обудове и кад виде да је царица Теодора не трпи, она се наједанпут изгуби из Цариграда и обрете се у пустињи мисирској. Чувени духовник Авва Данило постриже је и објави је као монаха Анастасија шкопца, по њеној жељи, да би се као жена под мушким видом лакше спасла а и од царевих трагања за њом укрила. И затвори се Анастасија у тесну келију где проведе двадесетосам година, и где се упокоји 563. године. Пред смрт виде старац Данило лице њено светло као сунце.
ОВАЈ свети мученик бејаше из села Границе у Тесалији. Родитељи његови Димитрије и Статира беху људи побожни, праведни, милостиви, и ревносни посетиоци црквених богослужења. Сина свог Михаила они одгајише у свакој скромности и смиреноумљу, учећи га да држи заповести Господње, пошто се држањем заповести Божјих показује љубав човекова према Богу. По речи Господњој у Еванђељу: Ко има љубав моју, тај држи заповести моје (Јн. 14, 23. 21). Тако се Михаило измалена даде на вршење заповести Господњих. Пошто му отац убрзо премину и оде у небеске обитељи на покој, то сву бригу о њему узе на себе његова мајка.