Свети свештеномученик Зиновије и сестра му Зиновија
Из града Егеја у Киликији. Од родитеља наследише веру истиниту и велико материјално богатство. Ревнујући за веру с великом љубављу раздадоше сиромасима богатство своје. И зато што беху милостиве руке и њих рука Божја покриваше од свакога злоумишљаја људског или демонског. Милостиве руке Зиновијеве, које сиромаху дариваху, беху од Бога обдарене даром чудотворства, тако да Зиновије исцељиваше болеснике од сваке болести само додиром руку. И би Зиновије постављен за епископа егејског. У време гоњења судија Лисије ухвати га и рече му: „Предлажем ти двоје - живот и смрт; живот ако се поклониш боговима, смрт ако се не поклониш”. Одговори Зиновије свети: „Живот без Христа није живот но смрт, а смрт Христа ради није смрт но живот”. Када Зиновије би стављен на љуте муке, јави се судији сестра мученикова и рече: „Ту чашу страдања и ја хоћу да испијем, и венцем тим да се венчам”. После мука у огњу и у кипећој смоли беху обоје мачем посечени око 285. године. И тако се овај брат и сестра преселише у царство бесмртно Христа Цара.
Свети мученици Александар, Кронион, Јулијан, Макарије и других тринаест
ОВИ свети мученици пострадаше у Александрији 250 године, за време цара Декија. Најпре би изведен на суд Александар и са њим Кронион. Прво их обесише и силно тукоше, па их онда залише врелим кључајућим кречом, и у тим мукама блажени страдалци предадоше душе своје у руке Божије. Јулијана пак и Макарија, пошто мучише разним мукама, најзад обезглавише. А осталу тринаесторицу: неке стављаху на разноврсне муке, неке у огњу спалише, некима пак главе одсекоше, зато што се не хтедоше одрећи вере Христове. И тако сви ови блажени страдалци заједно добише венце мучеништва.
-220x300.jpg)
Свети мученик џелат (Димије)
ЈЕДАН џелат поверова у Христа. Зато би бачен у мрачну тамницу где и сконча.
Свети мученик Јосиф, патријарх цариградски
Био најпре игуман манастира на Галисиотској гори, и духовник цара Михаила VIII Палеолога; потом Цариградски патријарх (1267-75 и 1282-3. године). Борио се против цареве уније са Латинима и због тога био збациван од цара и латиномислећег патријарха Јована Века. Био прост по нарави и неук, али ревновао за Православље. Упокојио се у миру и погребен у манастиру Св. Василија у Цариграду (1283. или 1284. године).
Свети Милутин, краљ Српски
Син Уроша I и краљице Јелене, и брат Драгутинов. Много ратовао бранећи веру своју и народ свој. Ратовао је против Михаила Палеолога зато што је овај био примио унију и присиљавао све народе балканске и монахе атонске - да и они признаду папу. Ратовао против Шишмана, цара бугарског и Ногаја, цара татарског, да би земље своје одбранио. Сви ратови његови били су успешни, јер се непрестано Богу молио и у Бога уздао. Сазидао преко четрдесет цркава. Осим оних у својој земљи, као: Трескавац, Грачаница, Свети Ђорђе у Нагоричу, Света Богородица у Скопљу, Бањска итд., он је зидао цркве и ван своје земље, у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, у Светој Гори. Упокојио се у Господу 19. октобра 1320. године. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви Светога краља.
Свети Драгутин, краљ Српски
Старији син благочестивог краља Српског Уроша Првог (1243-1276. г.) и Свете краљице Јелене, а брат Светог краља Милутина. Према животописцу краљева и архиепископа Српских, Светом архиепископу Данилу II, Драгутин је измољен од Бога молитвама својих побожних родитеља, и одгајен и васпитан од њих у науци Господњој и вери Православној...