САВРЕМЕНИК светог мученика Конона Исавријског, само пострадао пре светог Конона.
Ава Серапион казиваше: Боравећи у Египатској пустињи ја одох к великоме старцу оцу Јовану. Пошто добих од њега благослов ја седох да се одморим, и задремах. И видех у сну нека два отшелника који беху дошли и добили благослов од старца. И они рекоше: Ево ве Серапиона, узмимо благослов од њега! А ава Јован им на то рече: Он малочас стиже из пустиње и врло је уморан; оставите га нек се мало одмори. Тада они рекоше за мене старцу: Ето, он се толико време труди у овој пустињи, а не отиде до оца Марка који живи у гори Траческој, у Етиопији, јер међу свима пустињским подвижницима нема равна ономе Марку: њему је сада сто тридесет година, и већ је деведесет и пет година откако се подвизава у пустињи, и за то време не виде човека од људи што живе на земљи, но неки светитељи који се налазе у светлости вечнога живота беху код њега пре кратког времена и обећаше му да ће га узети к себи.
вета мученица Ираида беше из Египта, из места Ватана; отац јој се звао Петар. Када јој би дванаест година она узе на себе монашку схиму. Једном када с другим девојкама иђаше на извор да захвати воду, она угледа лађу која беше стала уз обалу, и на лађи мноштво девојака, жена, свештеника, ђакона и монаха, окованих од стране царског намесника Лукијана. Ираида се распита, и када дознаде да су они у оковима због исповедања вере у Господа Христа, душа јој се испуни храброшћу, и она се сама придружи окованим девојкама...
ОВИ свети мученици из дружине свете Ираиде (међу којима и Кирил и Фотије) пострадаше мачем посечени за Господа.
СВЕТИ Евлогије би рођен од родитеља незнабожних и богатих. После њихове смрти огромна богатства, која му они оставише, он раздаде ништима. А сам Христа ради осиромаши. И као сиромах прохођаше Палестину поучавајући неверне и обраћајући их Христу Богу. Због тога би оптужен код кнеза. Пошто не хте да принесе жртву идолима, он би много мучен од кнеза. Најзад му главу отсекоше мачем.
lan_naslov>Почетак Васкршњег (великог) постаНазива се још и Велики пост (због посебне важности, али и дужине трајања), Часни пост (зато што обухвата време страдања Христовог и Његовог разапињања на Часни крст), Велика четрдесетница (зато што је укупно трајање поста четрдесет дана). Траје од Чистог понедељка до Лазареве суботе. На крај овог поста, надовезује се пост Страсне седмице, тако да је укупно време трајања посног периода 48 дана - најдужи у току године, и завршава се празником Васкрсења. Прва недеља поста зове се Чиста. Друга недеља је Пачиста. Трећа недеља је Крстопоклона, јер се верницима који су ступили у подвиг поста, износи Часни крст на јутрењу на поклоњење и целивање. Четврта недеља је Средопосна, јер је то време средине поста. Пета недеља поста се назива Глувна. У току те недеље се не пева, не игра и не свира, а послови се не започињу. Шеста недеља је Цветна. Тако је названа по цвећу и зеленим гранчицама које су деца и грађани бацали пред Христа при Његовом уласку у Јерусалим. Седма, последња седмица пред празник Васкрсења је Страсна или Велика недеља. Најзначајнији дан у тој недељи је Велики петак, једини дан у години кад у Православним храмовима нема јутрења нити богослужења, већ се само поподне држи опело разапетом Исусу Христу. Том приликом, једини пут у години, износи се плаштаница у коју је старац Јосиф из Ариматеје умотао Христово тело после скидања са крста.
Николај је остао недокучива величина, духовни стуб и упориште, нејгенијалнији српски беседник и богослов, највећи српски црквени писац и мислилац, почасни доктор Глазговскког и Колумбијског универзитета, велики отац цркве и духовник, од чијег духовног капитала Српска црква данас живи и живеће кроз векове. Своје последње дане, Владика Николај је провео у руском манастиру Светог Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији. Упокојио се мирно у Господу, рано у недељу, на покладе 18.марта 1956. године. Смрт га је затекла на молитви. Из руског манастира, пренет је у српски манастир Светог саве у Либертвилу и сахрањен уз велике почасти у српском народном гробљу поред манастира. На вест о Владичиној смрти зајецала су звона са торњева свих српских цркава широм света. Нарочито у његовој “Домаји”. Туга је обавила српске манастире, монахе и монахиње, свештенство и народ, нарочито његове верне богомољце. Туга, али истовремено и радост. Сви су знали и душом осећали да је Србија добила још једног молитвеника пред престолом Господњим. Народ му се одмах почео молити као светитељу.
Родом би из Назарета. Беше благ и незлобив, и у свему Богу угодан. У време Декијева гоњења би мучен за Христа. Но он оста чврст у вери, а незнабожачке судије оштро изобличи због њихове глупости. С ексерима у ногама, везан за кола кнежева, овај добри и незлобни светитељ био је вучен све дотле докле није сам изнемогао и пао. Тада се и последњи пут помоли Богу и предаде Му дух свој 251. године.
Рођен беше близу Брусе у VIII веку. Но удаљи се у једну гору, звану Мајонис, злогласну због демонских привиђења. Направи тамо себи колибу и једну црквицу у част светог апостола Андреје. Сам огради градину коју обрађиваше, да би могао живети од свога труда. Молитвом својом чудеса чинио. Прорекао да ће по смрти његовој на том месту бити женски манастир. На месец дана пред смрт провидео дан и час своје смрти. У поноћ прореченог дана видеше људи његову колибу обасјану необичном светлошћу. И кад дођоше, нађоше га мртва. Сахрањен у цркви светог Андреје, а доцније Теофилакт, епископ амасијски, пренесе га у град Амасију. Скончао мирно и преселио се у царство Господа свога 790. године.
Аскет и чудотворац. Замонашен од свог учитеља светог Јована Златоуста у четрдесетој години својој, Марко проведе још шездесет година у Нитријској пустињи у посту, молитви и писању полезних књига. Знао цело Свето Писмо наизуст. Био много милостив и плакао над бедом сваког Божјег створења. Једном се плачући помоли Богу за слепо штене једне хијене, и штене прогледа. Из благодарности донесе му хијена-мајка једну овнујску кожу. Но светитељ забрани хијени да убудуће коље овце бедних људи. Примао причешће из руку ангелских. Његове беседе о закону духовном, о покајању, о трезвењу итд. спадају у првокласну црквену књижевност, похваљиваше их и сам велики Фотије патријарх.