Настојатељ грузинских манастира: Хандзојског и Шат - берде; преставио се 991. године, у 102. години свога живота.
Када су 1847. године у Ватопеду оправљали костурницу, нађу мајстори мошти некога човека у ставу клечећем и са иконом Пресвете Богородице на прсима и рукама. Необично диван мирис разлио се од тих моштију. Не знајући ни ко је био тај свети муж ни кад је живео, монаси му даду име Евдоким, и мошти његове пренесу у цркву, где и данас стоје. Од тих моштију догодила су се многа чудесна исцељења. На сребрном ковчежићу и сад стоје изрезане речи: „Овај ковчежић изради за чесну главу светог Евдокима монах Гаврил, кога је овај светитељ исцелио од тешке болести”.
Родом из Персије, света мученица Мамелхта беше најпре жречица при храму незнабожачке богиње Артемиде. Једном она виде у сну анђела Божјег који јој изложи тајне вере Христове. Пробудивши се, она исприча сан својој сестри која беше хришћанка. Сестра је одведе епископу. Епископ је крсти. Али незнабошци, сазнавши да је њихова жречица примила веру Христову, засуше је камењем и убише док је још носила белу одећу крштења, па тело њено бацише у једну врло дубоку јаму, одакле га хришћани једва с муком извукоше и чесно сахранише. Касније епископ тога града, у коме света Мамелхта мученички пострада, измоли од Персијског цара дозволу да разруши храм незнабожачке богиње Артемиде и на његовом месту подигне цркву у име свете Мамелхте. У тој цркви би положено свето тело свете мученице Мамелхте. При преносу ових светих моштнју догодише се од њих многа чудеса и исцељења, те многи незнабошци повероваше у Христа.
Игуман манастира на реци Сагариси, у Витинији; преставио се у десетом столећу. (Имао страшно виђење).
Преподобна Харитина беше из кнежевског Литовског рода; у тешко по Литву време она се пресели у Новгород. Тамо ступи у манастир светих првоврховних апостола Петра и Павла, што је на Синичјој гори. Због свог добродетељног живота она би изабрана за игуманију обитељи. Упокоји се ова света богоугодница у тринаестом веку. Свете мошти њене покоје се у гробљанској цркви Петропавловске обитељи.
Био друг светом Дионисију Ареопагиту, и нешто после Дионисија примио веру Христову од апостола Павла. Доцније га овај апостол постави за епископа атинског. У време успенија Пресвете Богородице и Јеротеј се јавио у Јерусалиму и учествовао у погребу. Својим божанственим појањем приведе многе к срдачном умиљењу и показа себе као мужа надахнута свише. Много се потруди на делу јеванђелском, многе незнабошце обрати к истини, добро управи стадо своје словесно, и најзад мученички сконча за Христа, који му даде двојак венац у царству Свом небеском, венац јерарха и венац мученика.
Мисирац родом, и по занимању виноградар. Његови сродници и преко његове воље оженише га, но он не хте са женом живети, него је од првога дана назва сестром и посаветова је, да заједно са њим чува девственост своју ради вишег блага на небесима. И тако би са женом осамнаест пуних година. После, по договору, жена основа женски манастир у дому њиховом, а Амон оде у Нитријску пустињу, где се преда подвигу отшелничком. Велике дарове прозорљивости и чудотворства прими од Бога због чистоте срца свога. Неки муж и жена доведоше му побеснела сина да би га излечио молитвом. А Амон не хте никако. Но после дугог наваљивања родитеља, рече Амон: „У вашим је рукама и болест и здравље детета вашег. Вратите оној удовици (и рече јој име) вола украденог, и оздравиће син ваш”. Ужаснути родитељи оваквом прозорљивошћу светитеља признаше свој грех и обећаше чим дођу дому вратити украденог вола. Тада се Амон свети помоли Богу, и оздрави дете. Амон је био присни друг светог Антонија Великог. Када Амон сконча у Нитрији око 350. године, виде свети Антоније из своје келије душу Амонову у висинама и рече братији: „Данас се представи авва Амон, ево видим душу његову свету како је ангели носе на небо”.