Ови свети преподобномученици подвизаваху се у манастиру Зовији близу Севастије, за царовања Константина и Ирине.[38] Агарјански емир Алим[39] нападе на ту област и заузме је. И примораваше емир ове преподобне оце да се одрекну вере Христове. Но игуман Михаил неустрашиво изобличи и исмеја емира Алима, а своје монахе побуди и охрабри да јуначки поднесу смрт за Христа. И ови славни монаси показаше велику храбост: први преклонише главе своје под мач и бише посечени. А после њих и преподобном Михаилу би глава одсечена мачем. И тако ови блажени отидоше ка Господу Христу, за којим жуђаху.
Рођен у знаменитој фамилији, која је била сродна царској кући персијској (цару Артабану) и јерменској (цару Курсару). Када ове две куће заратише међу собом, Григорије се удаљи у Кесарију Кападокијску, где прво позна веру Христову, крсти се и ожени се. Из тога брака имаше два сина, Ортана и Аростана, и обојицу посвети на службу цркви. По смрти своје жене врати се Григорије у Јерменију и стави се на службу цару Тиридату. И служаше Григорије верно цару своме, и цар вољаше Григорија. Но када цар сазнаде, да је Григорије хришћанин, наљути се веома, и поче га саветовати да се одрекне вере Христове и поклони идолима. Не успевши у томе ништа, Тиридат удари на Григорија тешке муке, и после многих мука баци га у једну дубоку јаму, испуњену сваким отровним гадом, да би га тако сасвим уморио. Но Бог свевидећи сачува жива светог Григорија у тој јами пуних четрнаест година. Тиридат потом настави гоњење хришћана у царству своме, и удари на један женски манастир, где беше тридесет седам сестара са игуманијом Гајанијом. Када их све грозним мукама умори, полуде Тиридат, и беше као дивљи вепар. Сестри царевој пак јави се у сну неки муж пресветао и рече јој, да полудели брат њен неће оздравити докле се Григорије не извади из јаме. Извађен из јаме свети Григорије исцели и крсти Тиридата. Потом Григорије, по жељи Тиридатовој, поста епископом Јерменије, и уз помоћ цареву, а најпре Божију, просвети сву Јерменију и околне стране вером Христовом. И сконча свети Григорије свој многотрудни живот у старости, око 335. године. На његово место би посвећен за епископа син му Аростан, који продужи дело свога оца, и телесног и духовног. Аростан беше један од тристо осамнаест светих Отаца на I васељенском сабору.
Свети мученици Гајанија, Рипсимија и осталих тридесет пет монахиња, које погуби Тиридат због вере у Христа. Рипсимија света беше необичне лепоте, због чега је хтеде узети цар Диоклецијан за жену. Отуда и поче страдање свих тридесет седам монахиња. Рипсимија се отказа да пође за цара зато што се беше посветила Христу као Женику своме. Тада је Тиридат савлађиваше да пође за њега, јер беше цар као опијен лепотом њеном. Но Рипсимија света опираше се свом силом цару безбожноме. „И онај који кнежеве Готске победи и Персијанце порази, не могаше савладати једну девицу Христову”. Јаростан цар предаде је на љуте муке (језик јој одсекли, трбух расекли, и утробу просули), у којима Рипсимија предаде душу своју Богу. Потом и остале монахиње бише похватане и мачем посечене. Над моштима ових светих мученица подигнут је знаменити манастир Ечмиаздински, близу Еривана, главни духовни центар јерменски кроз многе векове.
На молбу великог кнеза Владимира послат од патријарха цариградског у Русију, да крштава незнабожни народ и цркву утврђује и уређује. Свети Михаил крсти народ у Кијеву, Новгороду, Ростову и по многим другим градовима и селима, уреди цркву, постави епископе и презвитере, положи темељ Михаиловском манастиру у Кијеву, посла мисионаре међу Бугаре и Татаре, те многе и од њих придоби за Христа. И то и много другога кориснога учини овај светитељ за само четири године. Упокоји се мирно 992. године. Мошти му почивају у лаври Печерској.
Преподобни Кипријан беше земљоделац из Устјужског среза га и замонаши се. Године 1212 он основа недалеко од града Устјуга манастир Ваведења Пресвете Богородице, и поклони манастиру сво своје имање. Примивши управу манастира преподобни непрестано рађаше на духовном усавршавању братије, не дајући себи одмора. Сваког дана се неуморно трудио и подвизавао, као да му је то први и у исто време последњи дан живота на земљи. Притом он никако није излазио ван манастирске ограде. И у таквим подвизима он пређе ка Господу 1276 године. Свете мошти његове почивају у његовом манастиру.
Малахија новомученик, беше родом са Родоса, син једног побожног свештеника. Дошавши једном у Јерусалим, он би оклеветан од неког Турчина да је вређао Мухамеда. Изведен због тога пред турске власти, би најпре убеђиван да прими ислам, но када то он непоколебљиво одби, би одмах стављен на мучење: везан коњу за реп и вучен по земљи, пребијени му лактови и колена и најзад набијен на ражањ и печен на ватри. У таквим мукама свети мученик предаде душу своју Господу, 29. септембра 1500. године. (Његов живот и страдање налазе се описани у рукопису бр. 78 манастира Ватопеда, лист 232-5).