Ћерка богатих но незнабожних родитеља из Селевкије у Сирији. Сазнав за Христа, Антуса свим срцем поверова у Њега, и тајно се упути епископу Атанасију, који је крсти. При њеном крштењу ангели се Божји јавише. Потом се упути Антуса у пустињу на подвиг, јер не смеде се ни враћати више родитељима својим. У пустињи се подвизаваше двадесет три године. У молитви Богу она предаде душу Богу клечећи на једном камену, и завешта да под њим буде сахрањена. Епископ Атанасије и двојица слугу Антусиних: Харисим и Неофит, бише потом посечени због вере у Христа, у време цара Валеријана, око 257. године. Чесно сви пострадаше и венцима се увенчаше.
Рођен 26. маја 1879. године. После завршеног Богословског факултета у Оломоуцу 1902. године рукоположен у Римокатоличкој цркви у чин презвитера. У једном јаком покрету повратка Чеха у Православље, Маћеј Павлик се обраћа Светом архијерејском синоду Српске православне цркве с молбом да га прими под своју јурисдикцију. Он је ово учинио због тога што је до распада Аустроуграске 1918. г. духовно старање о православнима у Чешкој водио епископ задарски. Замонашен је у манастиру Крушедолу 21. септембра 1921. године и добио име Горазд. Патријарх Димитрије га је рукоположио у чин епископа 25. септембра исте године. Био је веома активан на организовању своје епархије. Епископ Горазд је 28. октобра 1938. године упутио свим поглаварима православних цркава, једну посланицу и позвао целу светску јавност у помоћ. Немци су га тада добро запамтили. Чешки родољуби-падобранци, су долетели из Енглеске и извршили атентат на Рајнхарда Хјадриха у Прагу, нашли су склониште у крипти православног катедралног храма светих Ћирила и Методија у Прагу. Гестапо је сазнао улогу епископа Горазда, кога су ухапсили са сарадницима. После великих мучења осуђен је на стрељање 3. септембра, а сутрадан 4. септембра 1942. године стрељали су га Немаци у прашком предграђу Кобилиси, а потом спалили у прашком крематоријуму. Тог дана Немци су забранили рад Православне цркве у Чехословачкој, а њену имовину су конфисковали.
Епископ Атанасије би ухваћен од незнабожаца, и доведен пред цара Валеријана. Њега много мучише, и напослетку му главу одсекоше. А споменуте слуге блажене Антусе, Харисим и Неофит, после одласка њихове госпође у пустињу и после мученичке кончине светог епископа Атанасија, отидоше к цару Валеријану и изјавише да су хришћани, а проклеше идоле и оне који им се клањају. Цар их везане посла к војводи Апелијану. Они и пред њим исповедише Христа. Зато их обесише и три сата им тела стругаше; затим их моткама бише; па им најзад чесне главе одсекоше. И тако узиђоше на небо носећи мученичке венце.
Други Синаксари је не спомињу осим Цариградског (према 2 стара рукописа).
Блажени Иринеј беше ђакон и неустрашиво проповедаше Христа, истинитог Бога. Зато га незнабошци ухватише и доведоше пред кнеза. Са светим Иринејем беху доведени пред кнеза и два хришћанина, Ор и Оропсис. Пошто смело исповедише своју веру у Христа, они сва тројица бише бачени у огањ, али одмах паде киша и угаси га, и свети остадоше неповређени. Затим их бацише пред зверове, али их и они не дарнуше. Потом их обесише о дрво и немилосрдно стругаше. Напослетку им главе одсекоше. И тако ови блажени примише венце мучеништва.
у Пирсу у Евританији (Грчка)
На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1999. године, игуман Рафаило проглашен је за светог и унет у Именослов Српске цркве као свештеномученик. Датум његовог спомена је 3. септембар - дан постраданија.
Један од Седамдесеторице, а не онај Тадеј, који беше један од Дванаесторице апостола. Свети Тадеј прво виде и чу Јована Крститеља, и прими крштење од њега, а потом виде Господа Исуса и следоваше Њему. Господ га уврсти у Седамдесет мањих апостола, које посла по два и два пред лицем Својим (Лк 10, 1). После славног Свог васкрсења и вазнесења Господ посла Тадеја у Едесу, родно место Тадејево, а према Своме обећању кнезу Авгару, које овоме Господ даде онда када му посла убрус са ликом Својим. Целивањем тога убруса Авгар би исцељен од губе, но не сасвим. Мало губе беше му остало још на лицу. Када се свети Тадеј јави Авгару, овај га прими са великом радошћу. Апостол Христов поучи га вери истинитој и потом крсти. Када крштени Авгар излажаше из воде, спаде и остатак губе с њега, и би здрав потпунице. Прославивши Бога, кнез Авгар хоћаше да и његов народ позна Бога истинога и да Га прослави. И сазва кнез све грађане Едесе пред апостола светог Тадеја, да чују проповед о Христу. Чувши речи апостолске и видевши чудесно исцељеног кнеза свога, људи одбацише идоле и нечисто живљење, примише веру Христову, и крстише се. И тако се град Едеса просвети вером Христовом. Кнез Авгар изнесе много злата и понуди апостолу, но Тадеј му рече: „Кад своје остависмо, како туђе да примамо?” И проповедаше свети Тадеј Јеванђеље по Сирији и Финикији. Упокојио се у Господу у граду Вириту Финикијском.
Васса беше жена неког идолског жреца, но уз то потајна хришћанка. Своје синове васпита у духу хришћанском. Сам муж омрзе је због вере и предаде је судији на мучење заједно са синовима. После мука љутих синови њени беху мачем посечени (мисли се у Едеси, у Македонији). Васса беше сва радосна што виде своје синове како чесно свршише свој мученички подвиг за Христа, и сама још са већом вољом пође од муке на муку. Када је бацише у море, ангели се јавише и одведоше је до једног острва у Мраморном мору, где би мачем посечена, у време Максимијана. Тако света Васса двоструко се удостоји царства Христова, и као мученица и као мајка мученика.