Преподобни отац наш Тихон беше родом из Мале Русије, из Литовског краја, и служаше тамо у војсци. Не подносећи насиља од латина, он се пресели у царствени град Москву и стаде тамо водити побожан живот. Касније он раздаде сиротињи све своје имање, замонаши се и настани поред реке Лухе. Ту он основа скит, сабра ученике и стаде се богоугодно подвизавати у посту и молитви...
Као млад замонашио се у Москви, па се удаљио у пусто место, на 15 врста од Медине. Ту се подвизавао и прославио светлошћу живота и даром чудотворства. Обиталиште му беше шупљина једног огромног храста, храна - трава, а пиће - вода из бунара који он сам ископа. Имађаше он кротку нарав и незлобиво срце. Његово братство састојало се само из два ученика његова: Фотија и Герасима. Поклоне они нису примали, средстава у њих није било; они су сами обрађивали неплодну земљу. Коње имали нису; и преподобни Тихон, изнурен постом и телесним недугом, себе је сама упрезао у плуг, а ученици су управљали њиме. И тако они обрађиваху своју земљу. Пошто се око преподобног Тихона сабраше љубитељи монаштва, то он на њихову молбу основа ту манастир Успенија Божје Матере, и до дубоке старости беше у њему настојатељ. Упокоји се он мирно 1492. године као схимонах. Свете мошти му почивају у саборној цркви његовог манастира.
Живео светим животом у једном манастиру у Мисиру. Неки његов сабрат из зависти оклевета га за светотатство, крађу црквених ствари. Невином Дули свуку расу и предаду га кнезу на осуду. Кнез нареди те га шибаху, и хтеде му руке одсећи, сходно закону за таква недела, но у том се онај сабрат раскаје и објави невиност Дулину. Повраћен у манастир после двадесет година изгнања и унижења, он трећег дана упокоји се у Господу. Тело његово чудесно ишчезне.
Као син једнога свештеника одмалена тежио за духовним и подвижничким животом. Одбегао у Свету Гору, када су родитељи хтели да га жене. Доцније се вратио и подвизавао се у Ибарској клисури и Дечанима. Када наста многоначелије и борба о првенство у држави, па нажалост и у цркви, Сабор изабра Јефрема за патријарха на место упокојеног Саве 1375. године. Када му је саопштен избор, он се горко заплакао, но није се могао отказати. Он је венчао кнеза Лазара за цара 1382. године, отказао се престола и предао га Спиридону, а он се опет повукао у пустињу; но по смрти Спиридоновој, 1388. године, умоли га цар Лазар те се поново прими дужности. Управљао Српском црквом у тешко време Косовске пропасти и доцније до 1400. године, када сконча, у осамдесет осмој години свога живота, и пресели се ка Господу, кога је љубио. Мошти му почивају у манастиру у Пећи.
Родио се у Нумидији Афричкој, у граду Тагасту 354. године. Благодарећи саветима, сузама и молитвама мајке му Монике обраћен из незнабоштва у хришћанство. Велики учитељ Цркве на Западу и утицајан писац, с извесним неодобреним крајностима у учењу. Епископовао тридесет и пет година као епископ Ипонски (близу Картагене) и упокојио се мирно 430. године. Иза себе оставио многобројне списе различите садржине.
Блажени слуга Божји Дула бејаше монах у једној киновији Египатске земље. Смирен и кротак, он умом беше велики и славан. Понижаван, ружен и пљуван од свију, овај се угодник Божји свагда радоваше и весељаше духом. Оне који га понижаваху он сматраше невинима, и мољаше се за њих Богу да им то не стави у грех. Бацајући сву кривицу на ђавола, јер он смућује братију, и снажно се наоружавајући против њега, блажени Дула трпљењем, незлобивошћу и молитвом побеђиваше сва лукавства његова...
После повлачења светог патријарха Јефрема у самоћу, саборски је изабран за четвртог патријарха српског овај свети Спиридон, године 1380. Он мудро управљаше Српском Црквом и у свему помагаше благочестивом кнезу Лазару. Године 1380. он "са целим сабором свете и велике наше Цркве" потврди дарове кнеза Лазара манастиру Ждрелу, као и повељу Лазареву цркви Ваведења Пресвете Богородице на Ибру. 2. марта 1382. године одобрио је са кнезом Лазаром оснивање киновитског манастира Дренче, задужбине монаха Доротеја и сина његовог Данила (потоњег патријарха српског Данила III). Повеља је издата у Жичи, где је тада опет било седиште патријархово. После погибије Лазареве и осталих Срба на Косову, и патријарх Спиридон се ускоро престави, 11. августа 1389. године, и отиде ка Господу Коме је служио.
Ученик светог Апостола Павла, спомиње се у 1. посланици Коринћанима (16, 17). Он и Ахаик и Стефан однели су прву Апостолову посланицу у Коринт. Проповедао Еванђеље и скончао од мача (по другима скончао мирно).