Кад одјек богоносних проповеди протојереја-ставрофора Љубивоја Радовића, изговорених пригодама, али и домашених у посебној промисли, стигне у писану реч, онда се добије једна текстуална бројаница, која има још један свој живот.
Јеванђеље је творевина Богочовека Христа и наука Божија, а не људска. Ми знамо да су четири Јеванђеља написали ученици Христови, да су то њихова сведочанства речи коју је Господ Исус Христос проповедао и сведочанства свих дела која је чинио и потврђивао знацима и чудесима.
Када је јеврејски народ, браћо и сестре, изашао из египатског ропства, на путу према обећаној земљи врло лако је нарушавао старозаветне законе, врло лако се одлучивао за клањање идолима и за напуштање вере отаца својих. Заборавили су брзо све оне муке које су трпели за време робовања у Египту. Заборавили су и сва она чудеса која је Господ преко Мојсија учинио како би им помогао да се ослободе и преживе у пустињи. Чак и у тренутку када је Мојсије на Синају примао Закон Божји и заповести, они су направили златног идола и клањали му се.
Посебно место међу изворима хришћанске вере припада Житијама Светих. Под овим називом се подразумевају дела духовне литературе у којима су сабрани и описани животи светих личности, њихово прослављање од Бога, као и догађаји чији спомен Црква празнује, премда је посве сигурно да Сабор Свети чине и они чији животи нису записани. Житија Светих, по речима о. Јустина Поповића, «представљају живот Господа Христа који се понавља у животима Светих», будући да Црква, и све у њој, одражава живот Господа Исуса Христа. Светитељи су у себе дубоко урезали Христов лик и зато их верни у Цркви доживљавају као истинске сведоке праве вере.
Старац Тадеј Витовнички у нашем народу већ слови за светог Божијег човека и уз владику Николаја, аву Јустина и блаженопочившег патријарха Павла представља ванредни духовни дар нашем народу. Овде су на једном месту сакупљени бисери духовног опита овог Старца који је, и сам окусивши Христа, понудио и нама да се наслађујемо храном од које се никада не гладни.
"Шта је молитва? У чему је њена суштина? Како човек да се научи молитви? Шта осећа дух хришћанина који се моли у смирењу срца?
Ма колико да су молитва, пост, бдење и сва остала хришћанска дела добра сама по себи - у њима, ипак, не лежи циљ нашег хришћанског живота, мада нам служе као неопходна средства за постизање тога циља. Истински циљ нашег хришћанског живота састоји се у задобијању или стицању Светога Духа Божијег.
У срцу хришћанског живота налази се љубав. Господ је рекао да на двема заповестима - на љубави према Богу и на љубави према човеку - почива читав Закон и сви пророци. Да би их испунили, морамо стећи оне врлине које човека воде ка љубави, пре свега: смирење, неосуђивање, милосрђе и уздржање. "Свети Оци о смирењу и неосуђивању" - могао би бити наслов избора текстова из Добротољубља (свих пет томова) које је припремио Владимир Миња.
Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства, за псевдоцркве Западне Европе. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је име легеон. Без покајања и ступања у Истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено је говорити ο неком уједињењу „цркава”, ο дијалогу љубави, ο интерцоммунио.
Враћање православној вери одвија се упадљиво неспретно, без одговарајућег покајања и искрености осећања, да и не говоримо о страхпоштовању. Лаж и даље наставља да влада умовима. Светост се заједно с благочешћем и поштењем све више уклања из свести људи, као старомодни појмови који су преживели своје време. Све ове (и друге) тужне речи књиге „Терапија душе“, немају за сврху оцрњивање,нити су последица песимизма, већ реалности данашњице.Нарочито су занимљива поглавља о кроћењу страсти, значају молитве, разматрања о духовности, сујети...
Пред нама су сабрана писма многопоштованог старца Јефрема, упућна његовим духовним чедима - монасима, монахињама и мирјанима. Из тих писама издвојени су одломци који се односе на духовна питања о свему ономе што један богопросветљени духовни отац може понудити својим чедима. Његове речи су умилне, слатке, продорне, откровењске, прозорљиве, обнављајуће и исцељујуће, изведене из светоотачке мудрости, те верујемо да ће добро доћи свима који чезну за препородом у Христу.
Тајном времена влада Црква, али ова тајна није једноставна. Бог је створио време као припрему за вечност. Време није беспочетно и није бесконачно, оно протиче на позадини вечности. Време је стање припреме и избора, раскрсница путева, где се решава главно питање људског постојања: с ким је човек - с Богом или без Бога. Време је могућност промене, настанка људске личности, испољавања или губитка богосличности, стицања онога што ће се открити у вечности.
Речи Серафима Саровског, једног од највећих руских православних подвижника, прозорљиваца и чудотвораца, неком посебном љубављу загреваху срца до којих стизаху, па чак и она окорела и хладна. Толико је био познат и вољен да му је дневно долазило скоро по две хиљаде људи због лечења, савета или само због благослова. Одликовао се великом смерношћу. Када га је сав свет славио, он је себе називао „убоги Серафим“. Пред љубитељие писане речи простиремо Поуке овог “убогог Серафима”, коме се Мајка Божија још за живота свагда јављала.
Након филма “Старац Јаков”, пред нама је ново дело, посвећено истом савременику, великом подвижнику и боговицу, обдареном многим врлинама и безбројним божанственим знацима. Иако поклоници никад нису престајали да хрле у манастир Преподобног старца Давида на Еубеји, они то још више чине сада, кад се његов игуман, блажени старац Јаков, упокојио, јер свако зна да Старац након свог упокојења твори више чуда него када је био на земљи.
Шта мислите одакле млади људи црпе своја познања о породици и браку? Гледајући своје родитеље који вечито праве скандале и наравно, са ТВ екрана. О томе да брак може да буде вечан и да се права љубав и верност могу наћи и данас, они могу само да маштају, јер, својим очима то не виде. Аутор књиге поставио си је у задатак, да сведочи о томе да ово реално постоји, да се може истински волети и бити вољен. Међутим, љубав је наравно, труд.
Духовна патња, мука и бол коју најчешће осећа савремени човек, резултат су нагомиланог греха у души. Сви преступи, велики и мали, оптерећују људску савест што временом доводи до различитих страхова, нервних криза и душевних болести. Књижица која је пред нама нуди одговре на нека кључна питања о појму греха, али такође, указује и на покајање, исповест и причешће као једини прави начин ослобођења од кривице, опроштења и измирења са Богом.
Онај коме се у почетку отац Рафаил покаже као сувише „строг“, када прочита књигу до краја, увериће се да је исто толико, он строг према самом себи, рекло би се чак, немилосрдан. Ово долази, како нам се чини, од немогућности да греши душу или да се крије пред лицем истине. Јер, истина са примесом и најмањег дела лажи, није истина, већ та иста лаж. А само у свету истине, у њеном достизању, може се открити човеку најглавнија тајна – тајна спасења.
Деца апокалипсе и њихова хришћанска побуна, књига је произишла из пера двојице монаха Јована (Марлера) и Андреја (Вермута), Православних Американаца и духовних следбеника о.Серафима Роуза. Писали су је да би раскринкали једну од, како сами кажу, „најбоље чуваних тајни западне цивилизације“ (која тврди да је умро Бог и да нема Цркве) али и да савремену омладину „децу апокалипсе“ позову на побуну, на једину истинску и делотворну човјекову побуну – на покајање!
У време свога подвижничког монаховања и молитвеног тиховања у Хиландару, пуних осам година, Епископ Мелентије радио је и на пољу умне делатности, тј. црквено-хришћанске књижевности, чега је између осталога резултат и ова "Духовна Градина", коју нам његови и наши Хиландарци сада пружају као духовну храну Српском народу.
По јасном учењу Речи Божије, оно најважније у хришћанству јесте огањ Божанствене ревности, ревности за Бога и славу Његову - света ревност, која је једина у стању да човека подстакне на труд и подвиге угодне Богу, без које нема ни истинског духовног живота, ни истинског хришћанства. Без ове свете ревности хришћани су само по имену "хришћани".